Slobodan Đukić, poznat i kao Jimi Triple B, na sceni je dugi niz godina. Sarađivao je sa brojnim bendovima, među kojima su najbitniji Eyesburn, Hitman i Hang, a danas je aktivan u sastavima In From The Cold, Jimi Triple B’s 666 Blues Band i Soulcraft.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Svarog – Smor (Gong, 1995.)
Ovo je sigurno jedno od najbitnijih metal izdanja sa ovih prostora. Svarog je prvi srpski bend koji je ozbiljno eksperimentisao u okvirima doom metal žanra. Prvi su „spustili“ štim čak u C, stavili na gitaru žicu sa bas gitare, jer u to vreme nije bilo „hibridnih“ kompleta žica, furali su fuzz pedale, svirali su spore i teške rifove u stillu Sabbatha, Melvinsa, St. Vitusaa i na momente brze crust/d-beat punk deonice karakteristične za Discharge, Varukers, Anti-Cimex… Oni su u to vreme u Srbiji rokali fazon koji je i u Americi tada još uvek bio u fazi razvitka i koji su tamo predvodili bendovi tipa Eyehategod, Buzzov-en, Acid Bath, Crowbar, Dystopia…. Taj pravac se sada zove sludge metal i eto ponosno možemo da izjavimo da smo i mi imali bend koji se može nazvati „pionirom“ pomenutog žanra. Na mene je ovaj album imao višestruki uticaj, počevši od toga što sam se ozbiljno „navukao“ na ceo pravac i sve kasnije podžanrove istog, pa do činjenice da sam samo par godina posle izlaska ove kasete (1998. tačnije) osnovao prvu inkarnaciju In From The Colda. Pomenuo bih još samo vrlo bitan podatak, članovi benda su i pre i posle Svaroga radili u vrlo značajnim sastavima, na vrlo bitnim albumima/projektima, što svirački, što za mix pultom. Đurin (Brainstorm, Overdose, Crist, Eyesburn, Minimum, Svarog, Teleport) i Baretov (Pussycat, Svarog, Bare Wired Studio) doprinos sceni je i dalje impozantan!
The Stone – Umro (Folter, 2009.) – recenzija
Ovo je tako savršena ploča u svakom smislu. Svirački, produkcijski, idejno, tekstualno, ukratko, sve zajedno sa omotom je besprekorno odrađeno. Umro je vrhunsko black metal izdanje koje kvalitetom koji nudi može da parira bilo kojem „major“-u sa svetske scene. Album pre svega odiše ogromnim iskustvom stečenim „na putu“, kako u studiju (Umro je peto full-length izdanje, ako računamo i Rane… koje su izdali kao Stone to Flesh, onda je šesto!), tako i na mnogobrojnim turnejama tokom svoje bogate karijere koju bend dostojanstveno i dalje vrlo uspešno gradi i održava. Ono što prvo primetite kada slušate ovu ploču su gitare i bubnjevi. Vrlo promišljeni progresivni black metal rifovi u sklopu sa isto tako inteligentnim, tehnički potkovanim, bubnjarskim deonicama/figurama zvuče monumentalno! Jezivo hladni, grimizni vokali su tako dobro „utopljeni“ u muziku, nekada možda i više nego što bi trebalo gledano sa tehničke strane, ali meni lično prija taj odnos, tekstovi su na srpskom i taj momenat još više doprinosi tajanstvenosti i potrebnoj tmini! Da skratim, ovaj album je „metal doktorat“!
Through Art – Kamaswami (Sleaszy Rider, 2011.) – recenzija
Jedan od bendova za koje sam verovao da će dogurati daleko, ali na nesreću, posle ovog izdanja su pauzirali sa radom i ta pauza još uvek traje. Kamaswami je moj omiljeni domaći metal album, modernijeg zvuka. Meshuggah, In Flames, At the Gates, Strapping Young Lad, Gojira… sve na jednom mestu, ali zapakovano na Through Art način. Jedan od glavnih aduta ovog sastava, pored fenomenalnog muziciranja svih članova, je Davidov vokal. Gospodin ima (po mom subjektivnom mišljenju) jedan od najboljih growl vokala na ovim prostorima i isto tako odlično i prilično originalno odrađuje clean linije. Izdvojio bih pesmu „Core Decay“ kao ne samo najbolju sa albuma, već i meni jednu od boljih domaćih metal pesama uopšte. Potajno se nadam i kad god mogu smaram članove da se opet okupe, jer su momci vrlo dobro znali ove nimalo jednostavne numere brutalno da iznesu i na bini!
https://www.youtube.com/watch?v=qsDwlrYKOZc
(SMP)
