Petnaest godina Rock Expressa

U sredu 3. oktobra navršilo se 15 godina od izlaska prvog broja Rock Expressa, kultnog srpskog rock i metal magazina.

• Piše: Nebojša Lakić
• Copyright: SMP, 2012.

Prvi REX je objavljen 1. oktobra 1997., ali se na kioscima pojavio 3. oktobra, pojasnio je na svom Facebook profilu glavni i odgovorni urednik ovog magazina, Branko Rogošić. Tim povodom, red je da kroz svojevrsni podsetnik skrenemo pažnju mlađim generacijama na ono što smo nekad imali, a starijima asociramo divne uspomene na vreme kada su srpski metal i rock bendovi na ovim prostorima bili respektovani skoro podjednako kao znatno ubedljiviji, svetski sastavi.

S obzirom da će većina napisanog koristiti jednu jedinu arhivu (jer nažalost, drugih baš i nema mnogo), sopstveno iskustvo, ili što bi se reklo, pisanija po principu „ako me sećanje dobro služi“, ne zamerite ako tu i tamo uleti ne baš 100% precizan podatak.

PDV, inflacija i umor

Do 20. decembra 2004. godine, kada je objavljen poslednji broj, realizovana su ukupno 42 broja Rock Expressa. Naslovnu stranu poslednjeg broja krasio je Nightwish, a u uvodniku je najavljen kraj jedne epohe sa Rock Expressom, te aktivniji rad na Metal Expressu, specijalnom izdanju Rock Expressa. Međutim, to se nije desilo, te je taj 42. broj poslednji štampani primerak ovog magazina ikad objavljen.

Branko Rogošić

Među razlozima koji su doveli do povlačenja Rock Expressa, u tom poslednjem uvodniku navedeni su povećana stopa PDV-a, inflacija, i onaj verovatno najbitniji, iscrpljenost glavnog urednika Branka Rogošića. Teško da se čoveku šta može zameriti po tom pitanju, imajući u vidu sve aktivnosti u koje se tokom godina upleo, pa idemo redom.

Zaostavština Branka i njegovog brata Zorana Rogošića, kada je promocija domaće i strane metal i rock scene u pitanju, ne može rečima da se izmeri. Osim pomenutog časopsa, braća su pokrenula izdavačku kuću Rock Express Records, koja je dala potreban elan velikom broju domaćih, pre svega metal bendova, a isti su podržani i pokretanjem podetikete Fresh Blood Records.

Ekspanzija metala u Srbiji početkom dvehiljaditih pretočena je u reči upravo u Rock i Metal Expressima. Veliki izveštaj sa Hard ‘n’ Heavy festivala, koji je održan u beogradskom Domu omladine 22. i 23. marta 2002. godine, kada je pred više od hiljadu ljudi po večeri nastupila aktuelna elita domaće metal scene (Abonos, Rapid Force, Alogia, Psychoparadox, Simargal, Bombarder, Alister i drugi) na svojevrstan način označio je hajlajt jedne ere. Nikada više publike nije bilo na koncertima tih godina, nikada KST i Dom omladine nisu videli toliko metal nightova. U jednom trenutku, čak dve izdavačke kuće, REX Records i One Records, imale su pune ruke posla da selektuju, i objave sve te albume domaćih bendova. Imalo se o čemu pisati, a Rock Express beležio je tiraž i do danas nezamislivih 20-ak hiljada primeraka po broju.

Kroz Rock Express stasala je i cela jedna generacija novinara (ili možda lepše rečeno – fanova metal i rock muzike, entuzijasta koji su svoje fascinacije pojedinim bendovima, žanrovima, i koncertnim događajima, pretakali u reči), formirana je dopisnička mreža, a ovde bih pomenuo da je i moja malenkost konkretniji iskorak u sfere novinarstva doživela upravo u Rock Expressu. Once in a lifetime iskustvo što bi se reklo, koje je između ostalog rezultiralo i potpunim usmeravanjem ka žurnalistici, završavanjem fakulteta, i novinarskim pozivom kojim se bavim, evo, manje-više 13 godina.

Rogošići su se okrenuli i distribuciji stranih izdanja, pa su se po prvi put u Srbiji mogli nabaviti brojni inostrani bendovi na originalnim kasetama, pločama i diskovima. Kruna cele priče bilo je i otvaranje prvog specijalizovanog metal shopa u Beogradu, Mordora.

Mordor je, očekivano, bio mnogo više od mesta gde su se mogli kupiti originalni primerci svih mogućih i nemogućih žanrova metala – bio je i svojevrsno okupljalište, ili da u naletu ushićenosti iskoristim opis – metal svetilište, gde su se razmenjivala mišljenja, upoznavali ljudi, povezivala scena cele bivše Jugoslavije i Balkana. Bilo je nezamislivo otići na koncert u Beograd, a ne svratiti do Mordora na rečenicu-dve sa metalnom bratijom.

Konačni pad

Uporedo sa Rock Expressom, Rogošići su radili i na specijalizovanom časopisu Muzičar, namenjenom upravo muzičarima. Pisanje ih je očito ponelo, pa su polje delovanja proširili i na – knjige. Pod Rock Express etiketom realizovano je nekoliko biografija kultnih metal bendova na srpskom jeziku, među kojima su Iron Maiden i Metallica, te priručnik Heavy Metal za početnike.

CD Shop Mordor

Slučajno ili ne, situacija na srpskoj metal sceni postaje sve lošija baš u trenutku kada se Rock Express povukao sa kioska, a izdavačka kuća prestala sa radom. Bilo je tu još pokušaja pisane reči (Explosive, srpska edicija Metal Hammera, Butcherian Vibe, Nocturne magazine – svi pokojni, izuzev poslednjeg koji je svoje delovanje prebacio na internet), ali jasno je da prazninu koju je Rock Express ostavio iza sebe, nažalost, niko nije popunio.

Dakako, situacija se tih godina na muzičkoj sceni generalno gledano menjala. Internet je kročio u naše domove, a samim tim stasala je i nova generacija metalaca i rockera koji do primerka omiljenog albuma više nisu išli u prodavnice, već na Napster, a kasnije i na blogove i torente. Recenzije i mesečni časopisi počeli su polako da gube na važnosti, jer je vreme potrebno za čitanje recenzije ili teksta o nekom bendu premašilo vreme potrebno za download istog tog albuma.

Ironija je da je tih kasnijih godina Srbija bila u prilici da vidi uživo skoro sve kultne metal bendove, ali publike je iz neobjašnjivog razloga sve manje, organizatori su pucali lovu, pa su svoju labudovu pesmu otpevali Terra Nostra Promotions i Legacy Promotion, dve najaktivnije koncertne organizacije. Ništa manje ironična nije ni činjenica da su srpski metal bendovi u godinama posle Rock Expressa postali veoma ozbiljni sastavi koji bez problema mogu da se mere sa onima u inostranstvu, ali kod nas to jednostavno više nije imao ko, a nema ni danas, masovnije da proprati, i njihov rad predstavi široj publici. Ne samo onoj koja je već profilisana, i koja sve navedeno u ovoj priči zna, već mlađima, koji bi tek mogli da uplove u svet metala, ali je pitanje kako to da izvedu, okruženi znamo kakvim medijima, i znamo kakvom muzičkom ponudom.

Sećam se dobro tog 42. broja iz još par razloga. Prvi je bio taj da sam se na tim stranicama našao u ulozi sagovornika u Interfector intervjuu. intervjuu kog nije tako lako zaboraviti, „bez rukavica“, kako ga je Branko tada nazvao. A drugi, taj da, uprkos iznetim argumentima za gašenje časopisa u uvodniku, iskreno nisam verovao da će to zaista i da se desi. Čekale su se vesti za Metal Express, čekale su se bilo kakve vesti. I da stvari budu posebno „simpatične“, te vesti se na neki način još uvek čekaju, jer prosto odbijam da prihvatim za činjenicu da je čovek toliko posvećen našoj priči kao Branko (i naravno, brat mu Zoran, te prateća ekipa – pozdrav Goranu Samolovcu, sestrama Krstić, Nikoli Franquelliju, Bobanu Pantošu, Milanu Rakiću, Srđanu Jovanoviću, Darku Živkoviću, Milanu Ćunkoviću, Banetu Lokneru, Sanji Burazin, Dejanu Iliću itd. itd. itd. i još jedno počivaj u miru za one koji nisu više među nama, Boško RNA Radišić, Saša Stojanović i Dušan Lj. Sretenović) definitivno digao ruke od svega ovoga.

Do bilo kakvih vesti u tom pravcu (nada umire poslednja) – u svoje ime i u ime Srpskog Metal Portala, veliko poštovanje i hvala braći Rogošić za sve što su uradili za ovu scenu i ovaj napaćeni metal i rock narod.