Void Inn - I Can Hope

Pesme su gitarski orijentisane, rifovske i teške, hard rokerske, ispresecane virtuoznim heavy solažama, ritmovi i bas daju alternativnu crtu svemu, a ima tu i mračne crte jednih Alice in Chains, ili recimo Cathedral ili Type O Negative…

Žanr: Hard Rock / Alternative Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2016.
Web: Facebook
Piše: Aleksandar Sstojković

Ove nedelje svetlost dana je ugledalo šest pesama spakovanih u nekih 24 minuta na EP-u, odnosno albumu prvencu, (ili „EP albumu“ kako su oni naveli) pod nazivom I Can Hope beogradskog dark hard rock/alternative metal kvarteta Void Inn. Zanimljivost je to što su bend još 2010. osnovali Jelena Vujanović (vokali) i Siniša Pejović (gitara) i to u Los Anđelesu, gde su se školovali, a njihovim seljenjem u Srbiju (pobogu, zašto?) i bend počinje da funkcioniše na ovim prostorima, što prate i brojne klupske svirke, demo festivali i gitarijade širom Srbije.

Šta ovde možemo čuti? Pesme su gitarski orijentisane, rifovske i teške, hard rokerske, ispresecane virtuoznim heavy solažama (koje su po mom mišljenju najjači element na EP-ju, jer su, osim što su super odsvirane i zanimljive, upečatljive i konkretne, te bih voleo da čujem čoveka još negde gde može da još više dođe do izražaja), ritmovi i bas daju alternativnu crtu svemu (recimo u pesmi „Ain’t My Reality“), ima tu i mračne crte jednih Alice in Chains, ili recimo Cathedral ili Type O Negative, ali i tipičnih heavy deonica, čujte uostalom EP pa ćete shvatiti o čemu pišem. Aranžmanski se stvarno ne može a ne čuti stari Sabbath, dok glas naginje ka američkoj hard & heavy sceni, prisutni su jasni uticaji Glenn Danziga i James Hetfielda a Jelenina izvedba i energija dodaju dovoljno začina i specifičnosti koje je uvek pohvalno imati.

Mix je jasan i glasan, nedvosmislen, sve se čuje gde i kad treba, nema nekog mudrovanja ni bespotrebnog komplikovanja. Ceo zvuk je konzistentan i, čini mi se, potpuno odgovarajuć za ovaj stil. Tekstovi su na engleskom, mračni, katkad nihilistični, u skladu sa atmosferom na EP-ju.

Aranžmanski se stvarno ne može a ne čuti stari Sabbath, dok glas naginje ka američkoj hard & heavy sceni, prisutni su jasni uticaji Glenn Danziga i James Hetfielda a Jelenina izvedba i energija dodaju dovoljno začina i specifičnosti koje je uvek pohvalno imati

Gde postoji mesta za unapređenje? Pa verovatno baš u toj Sabbath sferi, odnosno u određenom otklonu od iste kroz proširenje vidika i ubacivanje mnoštva nekakvih drukčijih elemenata (uz poželjno eksperimentisanje s ritam sekcijom, recimo) koji bi dodatno zapaprili solidnu čorbu koju su nam Void Inn zakuvali. Takođe, lirika je prostor gde postoje neograničene mogućnosti, pa se i tu može naći više širine i raznovrsnosti. Lični favorit – „Ocean of Time“.