Na svakome je da odluči da li će odbaciti ili prigrliti ovo izdanje zbog navedenih razloga, a ja u odbranu mogu da kažem da je Deimos sve to kompetentno izveo, a same pesme znaju da pogode svojim senzibilitetom gde treba i privuku pažnju

Na samom početku ovog pisanija treba reći da je Praznina (Ada, Vojvodina) relativno novo ime srpskog black metal podzemlja (a ujedno i premijerna recenzija na našem portalu), ali odmah treba pohvaliti čoveka koji se krije iza pseudonima Deimos – iako je ovaj entitet stvoren tek prošle godine, nimalo se ne gubi vreme i već se stiglo do prvog albuma. Deimos je svoj diskografski rad započeo 2021. s debijem projekta Todesfall, a Praznina je odmah po dolasku na svet predstavila svoju viziju sa dva EP izdanja iz prošle godine pod nazivima Podsvesno mrtav i Nedostižni zenit. Da naznačim da su ova dva izdanja objavljena ove godine na jednom CD-u za brazilski Hammer of Damnation (ista kuća će krajem godine zvanično objaviti i ovo izdanje, na disku i kaseti), a kako stara poslovica kaže “gvožđe se kuje dok je vruće” te tako brzim tempom stižemo i do prvog dugosvirajućeg albuma Praznine Čovek koji nije. Ovaj album radi baš ono što treba: naznake stila predstavljene na prethodnim kraćim izdanjima uokviruje i unapređuje u svakom smislu. Kompozicije su bolje razrađene, na vešt način obogaćene melodijskim pasažima, a i sami Deimosovi (čovek je inače i odsvirao sve na albumu u pravoj one-man band tradicij) varijabilniji, čak do te mere da nekad i iznenađuje vokalnim rešenjima.

Ovaj album radi baš ono što treba: naznake stila predstavljene na prethodnim kraćim izdanjima uokviruje i unapređuje u svakom smislu

Sada dolazimo do tačke koja može da prelomi ili pogura interesovanje cenjenog čitaoca za bend, a to je vrelo inspiracije na kome se Deimos napajao. Naime, kako svi oni koji prate crnu scenu dobro znaju da se Mgła u poslednjem vremenskom periodu nametnula kao jedan od vodećih bendova podžanra, i to s pravom, te je njihov istovremeno hladni i ekspresivni stil doneo mnogo poštovalaca i bendova koji se kreću stazom koju su ovi poljski giganti raskrčili. Deimos je sasvim sigurno jedan od njih, te će vas ovde dosta toga podsetiti na taj ustoličeni stil. Od sive boje omota, beznadežnih tekstova do samih melodijskih linija koje se ponavljaju i hipnozom uvlače slušaoca u svoj svet, jasno je da je Mgła ovde glavni izvor koji nadahnjuje Prazninu. U tu sliku se uklapa i omot mizantropskog nahođenja okupan u navedenu sivu za koju je zaslužan Katabasis Design, a kad smo već kod tehnikalija spomenuo bih i da je produkcijska slika odrađena sasvim dobro (miks/mastering potpisuje Within Cells) i dopušta da ideje isplivaju na odgovarajući način.

Na svakome je da odluči da li će odbaciti ili prigrliti ovo izdanje zbog navedenih razloga, a ja u odbranu mogu da kažem da je Deimos sve to kompetentno izveo, a same pesme znaju da pogode svojim senzibilitetom gde treba i privuku pažnju. Na kraju krajeva, ako ime kao Uada sa čak više plagijatorskim stavom može da dostigne svetsku slavu, ne vidim zašto bi previše odbacili Deimosa zbog jasnih uzora (koji su daleko od dostizanja načina čiste krađe po tipu benda Groza). Bitno je da se navedeni progres u komponovanju u roku od samo godinu dana i te kako čuje, pri čemu ostaje nada da će Praznina brzinom kojom trenutno napreduje dostići još veće visine i samosvojniji izraz kojim će još više odskočiti na domaćoj metal sceni. Talenta tu i te kako ima, te ćemo znatiželjno pratiti dalji razvoj događaja.

Praznina – Čovek koji nije spisak pesama:

1. Hodočašća
2. Isijavanja
3. Čovek koji nije
4. Mizantrop
5. U beskraju…
6. Iznova opet
7. Nepokretno imanentan
8. Grandiozni porođaj ničega

Praznina - Čovek koji nije
Produkcija80%
Originalnost50%
Vizuelni identitet70%
Uverljivost75%
69%Finalni utisak

Komentari