- Žanr: Stoner / Doom / Sludge Metal
- Izdavač: Via Nocturna / Geenger Records / Three Moons Records, 2022.
- Web: Facebook
- Piše: Igor Stanić
U kontekstu brilijantnosti poslednjeg učinka Nule, žanrovska odrednica koju navodim u recenziji je samo putokaz. On nas usmerava ka stazi koju čini iskustvo slušanja jednog od najboljih albuma koji je rođen na domaćoj sceni u protekloj deceniji. Čak i ova vremenska odrednica se trenutno dojmi kao vrlo paušalna, jer sam stoprocentno siguran da će So zemlje biti univerzalno priznat kako od publike, tako i od kritike. Vrlo brzo. Način na koji se ovaj tekst formira u pompeznu hvalu je refleksija gotovo dvomesečnog odlaganja suda o njemu. Uobličavao se toliko dugo jer je utisak koji on na mene ostavlja snažan još od našeg prvog susreta, ali sam sebi dao podosta vremena da procesiram smesu svega što je Nula svima nama sručila na glavu. U trenutku formulisanja i privođenja kraju recenzije, sve je kristalno jasno i zaista sa sigurnošću mogu da potpišem sve što sam rečima izneo.
Prvo i nadasve najbitnije, osećanja koja izaziva So zemlje, pre svega zbog načina na koji ekipa iznosi svoje pesme, mogu povremeno biti vrlo teskobna. Teskoba koja se proteže kroz kompletno trajanje albuma je za svakog slušaoca maltene spiritualni stimulans i slušanje predstavlja vrlo kompleksan i karakterističan izazov. I dokle god se nalazite u ravni postojanja entiteta koji nosi ime So zemlje teško je zapaziti koliko je bend uradio dobrih poteza kako bi album dobio svoj pravi oblik. Zvuk (miks bi bila previše hladna reč za ovaj tekst) teško da je mogao biti bolji za zadatak koji mu je namenjen. Stefan Gaćeša, koji ga potpisuje i koji je vodio ovaj deo projekta, zaslužuje dubok naklon, jer je uspeo da sačuva i savršeno uobliči karakter beda. Još jedna stvar koja je evidentna je da nije bilo nikakvog kompromisa kod pisanja materijala. Pesmama, koje se generalno mogu okarakterisati kao duge, ne treba ništa niti oduzeti, niti dodati. One su baš onakve kakve treba da budu u svoj svojoj minutaži. Mentalni sparing između benda i slušaoca traje šest rundi, od kojih najkraća traje nepunih šest minuta, a najduža tek nešto preko devet. Emotivni naboj gotovo se materijalizuje u vibracijama vazduha, ali ga snaga rifova brzo dezintegriše da bi se oslobodio prostor za sledeći udar hiperbolisanog soničnog performansa Nule. I tako od početka do kraja, bez pada u tenziji za vreme konzumiranja albuma. Nema favorita, nema izdvajanja, So zemlje se unosi kroz jednu jedinu dozu.
Pesmama, koje se generalno mogu okarakterisati kao duge, ne treba ništa niti oduzeti, niti dodati
Ono što kompletira kreativni trijumf benda u ovoj fazi svoje karijere je i vizuelno rešenje u koje je So zemlje umotan. Neupadljivo sa jedne strane, sa druge efektno, ono diskretno počinje i završava ovu jedinstvenu priču.
Šta je zapravo ključni faktor zbog čega sam ja lično ostao pod ovako snažnim utiskom? Odgovor je vrlo lak. Očigledan. U vremenu kada se odsustvo dubine kao maligni tumor raširilo kroz muziku u nikada većoj meri, kako na globalnom, tako i lokalnom planu, Nula nudi nešto više. I svakako nešto drugačije. Puko favorizovanje gole estetike koja je đonom zgazila sve što joj se nalazi na putu nametanja kao primarnog, te nadasve pogrešnog i lažnog kriterijuma za posmatranje kulture i umetnosti, Nula odbacuje i domaćoj sceni nudi duh i supstancu u obliku fenomenalnog albuma So zemlje.
Nula – So zemlje spisak pesama:
1. Na pragu
2. Iza vela
3. Čaura
4. Zagrobni darovi
5. Razapet
6. Seme
