Kosturnice je album koji je apsolutno zaokružena celina sa svakog aspekta i vidi se da se mukotrpno radilo do konačnog rezultata koji je nedvojbeno doneo satisfakciju svojim stvaraocima

Dosta zadataka sam imao pišući za SMP, od prijatnih do neugodnih, ali moram priznati da je premijerno predstavljanje novog (devetog po redu, ako računamo i period pre promene imena) albuma beogradskog sastava The Stone zaista svojevrstan kuriorzitet po težini i ozbiljnosti. Nije fraza ako kažem da svaka reč mora biti pažljivo odmerena i celokupan tekst postavljen krajnje objektivno a sa druge strane, grozim se pokušaja suđenja po nekakvim aršinima u metalu, jer smo na kraju krajeva svi ovde iz ljubavi i one jedinstvene iskre koju samo ova muzika adekvatno može da pruži. S jedne strane činjenice su sledeće: The Stone je sasvim sigurno najbitniji i najveći srpski metal bend svih vremena po svim mogućim parametrima kao što su kontinuitet i kvalitet rada (što je zaista naučna fantastika za gro bendova ovde), a sve vreme je tvrdoglavo priču gurao i ostao jedan čovek koji se pokazao kao crno srce trupe – naravno, govorim o Kozeljniku. Sam sebe mogu mirne duše da svrstam u obožavaoce unikatnog stila koji nam već decenijama priređuju što će, kao što rekoh, činiti recenziju još težom, jer se The Stone trenutno nalazi na jednoj od prelomnih trenutaka svoje mračne egzistencije.

The Stone je sasvim sigurno najbitniji i najveći srpski metal bend svih vremena po svim mogućim parametrima

Naime, svi već vrlo dobro znaju da je Nefas, vokal i tekstopisac koji je neumitno obojio veliki deo karijere benda svojim apsolutno karakterističnim prilazom, napustio njihove redove još 2018. i da je to mesto popunio Glad, čovek koga znamo iz bratskog May Resulta. Jeste da je njegovo debitantsko predstavljanje u studijskoj verziji bio EP Kruna Praha iz 2019. što je bio prilično promišljen potez, jer je prvo pojavljivanje i svojevrsno zagrevanje bilo u kraćoj formi, ali sada je zagrevanje prošlo i vreme je da se izađe na teren punom parom sa dugosvirajućim izdanjem a tu sve zavese padaju i vreme je da na svet dođe novo čedo pod nazivom Kosturnice.

The Stone

Treba reći da je po meni Glad prilično logična zamena za Nefasa, jer su karijere dva entiteta bile organski neraskidivo isprepletane tokom svih ovih godina. Mislim da bi čovek koji bi se pojavio iznebuha bio teže prihvaćen u ovaj bend koji je sa godinama postao ime od pijeteta. Uvek sam voleo bendove koji nisu izgledali kao gomila nasumično sklepanih ljudi, već radije kao horda jednog uma, bratstvo, a primera je kroz samu metal istoriju bezbroj – počev od Motörhead, Venom, preko Darkthrone, pa sve do Watain ili Tribulation a Gladovim dolaskom se potvrđuje da i The Stone razmišlja u sličnom smeru. Tek bi pokušaj dovođenja Nefasove kopije bend sveo na nivo bednog pokušaja oživljavanja stare slave i u svakom poređenju bi završio na inferiornoj poziciji.

Uvek sam voleo bendove koji nisu izgledali kao gomila nasumično sklepanih ljudi, već radije kao horda jednog uma

U vezi sa poslednjim izrečenim, treba odmah naglasiti da Glad svojim radom na Kosturnicama pokazuje takođe da nije slučajno tu gde je. O njegovom vokalnom pristupu ne treba trošiti reči, u pitanju je čovek koji se pokazao i dokazao nebrojeno puta kroz May Result, a podvukao bih i da je često uskakao uživo na Nefasovu poziciju tokom godina što se olako zanemari. Naime, Nefas je kroz vreme a posebno na poslednja dva albuma Nekroza i Teatar Apsurda počeo da skreće tekstualnu auru u neku, da je nazovem socio zonu sa tekstovima bližim čoveku kao jedinki. Ne shvatite me pogrešno, to je urađeno zaista maestralno, ali na Kosturnicama Glad okreće brod nazad u dimenziju gde sve ljudsko prestaje i krši se pred neumitnim silama koje predstavljaju sam centar crnog metala kao ogranka muzike koji ima sopstvene zakonitosti. Svako može da poredi njih dvojicu i da nađe da na Kosturnicama nema nečeg što je imao prethodnik, ali smatram da takvo poređenje nema smisla, jer je Glad sopstvenim zadahom koji je opet neraskidivo vezan za ono što The Stone jeste kroz celokupnu istoriju zapahnuo i dao nešto svoje ovom izdanju. Novi život i nešto novo, a opet tako poznato onima koji cene ovaj bend.

Treba reći i da Kosturnice pored šest pesama s tekstom na maternjem jeziku, donose i dve na engleskom (ovde može da se povuče paralela s albumom Golet koji je imao tri na engleskom) i moram da priznam da sam toliko srodio The Stone sa našim jezikom da na englskom ne može nikad toliko uverljivo da mi zvuči. Mada muzički ne mogu da nađem manu pesmama “Tremors Beneath the Ground of the Charnel House” i “Engulfed by the Abyss”, jednostavno za mene je The Stone najsnažniji kad peva na srpskom jeziku i to je neki moj doživljaj koji objektivno ne skida cenu sa samog celokupnog albuma.

The Stone

Što se muzike tiče, The Stone opet nastavlja trasu kojom se kreće već decenijama unazad. Naime ako se za primordijalnu fazu benda može i reći da se tu i tamo mogu nazreti izvori s kojih su se tada mladi kreatori napajali u to doba, već sa albumom Slovenska krv bend dolazi do autohtonog izraza koji je opet čvrsto ukorenjen u tradiciji ekstremnog metala. Svaki sledeći album je donosio nešto svoje, ali s godinama su nastupale prirodne diskretne promene, tek toliko da bend ne bude optužen da ne igra stalno na istu kartu a realno i sam Kozeljnik kao glavni stvaralac muzike je kroz vreme rastao i menajo se kao i svako živuće biće što se odražavalo na sam bend kao ishodište njegove duše. Da kažem ovako, postoje bendovi koji su bezočna kopija svojih uzora a postoje i oni koji usvoje svoje uticaje, propuste ih kroz svoj sistem i izađu s nečim svojim i originalnim – The Stone je sasvim sigurno u ovoj drugoj grupi.

Treba napomenuti da same Kosturnice donose izmene u odnosu na već spomenuta prethodna dva albuma. Naime, novo izdanje je značajno hermetičnije i zatvorenije, nema toliko momenata koji na prvu loptu ulaze u uho, ali pažljivijom disekcijom muzike i ponovljenim slušanjima se otkrivaju perfidne melodije koje Kozeljnik znalački upliće među svoje rifove, što je uvek i predstavljalo najubojitiji udarac ovog benda, samo što je ovaj put to servirano na drugačiji i ne tako prijemčiv način površnom slušaocu.

Novo izdanje je značajno hermetičnije i zatvorenije, nema toliko momenata koji na prvu loptu ulaze u uho

Zanimljivo, sama muzika je u svojoj biti brža i agresivnija nego na više puta pomenutih par prethodnika za šta lavovski deo iznosi Honza Kapák koji je evo već drugi put ofarbao The Stone album svojim prepoznatljivim napadačkim stilom, a takođe i isproducirao album u svom Hellsound studiju. Sam zvuk je odlično postavljen, dovoljno agresivan da ne oduzme metal oštricu samim pesama, a opet tako zamišljen da se svaki instrument čuje i dobije prostor – pa i bas gitara koja se često tretira kao trinaesto prase na albumima ovakve provinijencije. Na Kosturnicama je sam bas dobio mesta da pridoda pesamama nešto svoje zanimljivim rešenjima. Kao šlag na tortu, ovde možemo spomenuti i sam omot koji svojim vizuelnim prikazima (podvukao bih da digipak verzija izdanja ima drugačiji omot od standardne CD i vinil verzije) čini savšenu sintezu sa neprijateljskim i nezemaljskim osećanjima koje samo izdanje emituje i priča je kompletna.

Kao što ste do sada shvatili, Kosturnice je album koji je apsolutno zaokružena celina sa svakog aspekta i vidi se da se mukotrpno radilo do konačnog rezultata koji je nedvojbeno doneo satisfakciju svojim stvaraocima. The Stone je bend koji neometano nastavlja da živi svoje mračno postojanje kao anomalija na našoj metal sceni, još jedan korak paklu bliže ponosno na trasi koju su sami sebi davno utabali kroz strnjike i koje se neće manuti sve do sopstvenog kraja po pravilima koje sami pišu.

The Stone – Kosturnice spisak pesama:

1. Pramaglina
2. Okamenjen
3. Kosturnice
4. Tremors Beneath the Ground of the Charnel House
5. Ime koje su razvejali vetrovi
6. Engulfed by the Abyss
7. Omnicid
8. Jebeš pero, dodaj mač

The Stone - Kosturnice
Produkcija95%
Originalnost95%
Vizuelni identitet90%
Uverljivost95%
94%Finalni utisak

Komentari