Red Gem je zaista zlato domaće scene. I ne samo domaće!

Metal populacija, posmatrajući kako globalno, tako i lokalno (regionalno), je definitivno grupacija za koju se bez ikakvih problema može zakačiti transparent na kojem je napisano: SVE JE BILO BOLJE OSAMDESETIH!

Zapravo nisam siguran da mi, pripadnici iste, nemamo gotovo ekskluzivno pravo na ovaj slogan. Svako od nas je bar jednom, ili pak više puta, prošao ciklus revizije sopstvenog muzičkog ukusa i mogu da potpišem da je ta tako specifična dekada u novijoj ljudskoj istoriji generalno vrlo zastupljena u obaveznoj lektiri nekoliko generacija metalaca. I to sa debelim razlogom. Albumi su se izdavali često i prodavali dobro, gitarski rifovi postajali ekstremniji, sviralo se sve oštrije i direktnije, Amerikanci su i dalje preferirali našminkane splačine od bendova, od kojih su se neki paradoksalno ipak upisali u istoriju, a neki usput zaradili i silnu lovu na brzaka, Evropa je iznedrila svega i svačega, brzog i sporog, svi na svetu su nosili loše frizure i još gore se oblačili, Sly i Schwarzie su trošili više municije u filmovima nego Rusi kod Staljingrada, čak su i Ferariji izgledali gadno i ćoškasto i sve je to tako zajedno za nas metalce tada funkcionisalo besprekorno. A onda je došla apokalipsa početkom devedesetih koju je nehotice izazvala grupica štrokavih momaka u kariranim košuljama, bližih ulici nego velikoj bini, iz jednog grada na severozapadu SAD-a, grada čije ime ja od tada teško izgovaram. Iako su Shawn Kemp i Gary Payton igrali tada za Supersonicse, a proklet da je onaj ko nije voleo da ih gleda.

I dok je prosečan fan rock/hard rock/metal muzike obitavao u polarizovanom svetu u kojem je postojala relativna tolerancija između laka za kosu i glitera sa jedne i puma patika sa druge strane, sa svim i svačim između, i gde su samo sve šiljatije gitare i zidovi Marshalla bili dodirne tačke, ceo jedan svet je koegzistirao pored nas, prožimao sve pore medijskog i kulturnog života. Bilo da je reč o nekom tada postojećem nosaču zvuka, radiju, TV-u ili pak celuloidnoj traci, svet elektronske muzike je bio tu. Sve vreme. Svet u kojem dominira zvuk sintisajzera. Zvuk koji je dao celom razdoblju poseban kolorit i karakter, i za razliku od distorzirane gitare, osnovne karateristike bića rokenrola, ovaj spektar zvukova nije napadao nervni sistem sa namerom da ga nokautira. Sintovi su bili prisutni svuda, samo diskretnije. U pop muzici, reklamama, filmskim soundtrackovima itd., itd. I kada se tada postojeći svet rock muzike bespovratno izmenio kroz proces bolne transformacije i par evolutivnih ćorsokaka (čitaj: Limp Bizkit i bratija), svet elektronskog zvuka se razvijao dosta drugačije. Ali to je priča koja ima sopstveni tok i rezimiranje iste u dve rečenice bi bio čin nepoštovanja jednog specifičnog kulturnog fenomena i zato ću ovog momenta da napravim vremenski skok, povratak u budućnost, u dve hiljade i desete, gde je podžanr elektronske muzike, spontano kršten imenom Synthwave ili  Retrowave po rođenju, postao prvo underground, a zatim i globalni fenomen.

Iz ovakvog, nadasve specifičnog ekosistema, dolazi nam jedan sjajan domaći autor i isto tako sjajan album, koji sa druge strane muzičkog spektruma, nenamerno, budi u velikom broju nas nostalgiju za vremenom tako značajnim za rock/metal istoriju. Autor je gospodin Isidor Bobinec, album je Red Gem.

Na početku, uradiću još jednu stvar drugačije. Tačnije, neću uraditi. Pošto gospodina Bobineca poznajem lično, neću puno redova trošiti na njega kao personu, jer namerno ne želim da ga demistifikujem i tako oduzmem njegovoj muzici deo magije. Reći ću samo da je reč o muzički obrazovanoj i vrlo prijatnoj osobi, koja jako dobro zna šta radi. A Red Gem je zaista zlato domaće scene. I ne samo domaće!

Isidor Bobinec

Ne  znam da li je ikome poznata činjenica da je Isidor jedno od najbolje kotiranih i prodavanih domaćih imena na BandCampu? To svakako govori da ni album, a ni autor, ne mogu biti istrgnuti iz šireg konteksta (ne)prilika u kojima se trenutno nalazimo. U mraku opšteg kulturnog sunovrata jedne nacije, gde, ponavljam tvrdnju iz mnogih recenzija koje pišem, gubimo bitku za duše protiv turbo/kokainske branše, i to na svim frontovima – imati album priznat i cenjen van granica balkanskog gliba nije beznačajna stvar.

Red Gem je putovanje. Iskustvo. Magija pogleda u budućnost iz perspektive prošlog vremena. Magija dovoljno jaka da privuče jednog odveć poznatog gospodina, imena mu Andy Gillion (Mors Principium Est) da zajedno sa ovim našim čovekom, otvori album zajedničkom kompozicijom. Samo da napomenem, prethodni album, Lord of Synth je na mene ostavio i nešto snažniji utisak, jer me je ugrabio nespremnog. To je bio klizeći start s obe noge u kolena. Ali očekivanja za Red Gem i ulog su bili drugačiji. Kriterijumi visoko postavljeni.

Album je zadovoljio sve te kriterijume. Pošto sam u ovom slučaju debelo pristrasan, ne mogu preciznije da ocenim materijal ako za parametre uzmem neka svetska imena sličnog opredeljenja i njihove albume. Ne mogu, jer moj subjektivni osećaj je zapravo da je Red Gem nešto najbliže svetskim kretanjima, a da dolazi sa ovih prostora, rame uz rame sa Anom Popović i Davidom Maximom Mićićem, koliko god ovo poređenje na prvu loptu zvučalo iznenađujuće zbog prevelike stilske razlike u odnosu na pomenute umetnike. Takođe, numere (mrzim taj termin) na albumu su prilično ujednačenog kvaliteta, što je iz mog ugla, uvek plus kada je materijal ambijentalno/instrumentalnog karaktera i doprinosi porivu da se izdanje sluša u dahu, nikako parcijalno, jer bi remećenje ravnoteže takvim, pogrešnim načinom konzumiranja, koji je specifičan za komercijalniju stranu muzičke industrije, svakako doprineo nepotpunom doživljaju. Doživljaj koji je prožet mentalnim projekcijama slika u maniru SF ikonografije već pomenute dekade. Da li može bolje? Ne. zaista ne.

Kao i mnogo puta do sada, ovakva recenzija primarno ima cilj da navede potencijalne slušaoce na taj prvi, početni korak ka upoznavanju kako sa autorom, tako i sa samom njegovom muzikom. Iako je jedna od pretpostavki da je u prirodi recenzije kao pisane forme kritike, da bude objektivna, ja nisam pristalica toga. Uopšte. Mora postojati strast koja nas tera da volimo nekog autora i njegovu muziku. Mora postojati i mogućnost stavljanja negativnog predznaka ispred te iste energije koja se razmenjuje na relaciji umetnik – publika, jer zašto povremeno i dobronamerno ne apostrofirati i poneki promašaj. Ono što ne sme da postoji je namera. Namera da se o nečemu diskutuje i piše na unapred određeni način. Srećom, takva mogućnost je isključena kada je ovaj album u pitanju. Red Gem svaku sumnju u istinitost pozitivnog iskaza anulira svojim kvalitetom. A gospodin Isidor sve radi sam. Sve.

Meni po lobanji kljuca samo strah da bi ovakav dragulj za domaću publiku mogao ostati skriven, što bi bila neopisiva i neoprostiva tragedija za underground kulturu na ovim prostorima. To se ne sme desiti!

Isidor – Red Gem spisak pesama:

1. Superhuman (feat. Andy Gillion)
2. Dare Dynamo
3. It’s Full of Stars
4. Love to Fight
5. Mémoires of Arrakis
6. Iron Pegasus
7. Commanders in Arms
8. Headhunter
9. Cyber Funk
10. Abyss
11. Brute Blaster

Isidor - Red Gem
Produkcija81%
Originalnost89%
Vizuelni identitet93%
Uverljivost97%
90%Finalni utisak

Komentari