Claymore – Lament of Victory

Reč je o dobro osmišljenom albumu, na kome se, jasno se čuje, radilo dosta dugo

• Žanr: Epic Power Heavy Metal
• Izdavač: Adv. Promo, 2013.
• Web: Facebook
• Piše: Nebojša Lakić

Eh, kako je to lepo kada se nakon čitave jedne decenije pojavi bend sa novim albumom, pa probudi uspomene… Baš to je slučaj sa lazarevačkim epic power heavy metal sastavom Claymore.

Ona malo starija ekipa setiće se ovog benda, i njihovog albuma The First Dawn of Sorrow, objavljenog 2003. godine za beogradski One Records (oni malo mlađi mogu da se upute u priču čitanjem recenzije istog ovde). Bio je to bend koji je svirao zanimljivu mešavinu epskog heavy metala i power metala, kombinovao muški i ženski vokal, te uz poletne gitarske deonice, podjednako upošljavao i klavijature. Sa druge strane, bilo je to vreme kada su srpski metal bendovi dobijali svesrdnu podršku domaćih metalaca, forumi bili posećeniji nego ikada, fanzinaši radili odličan posao, a čvrći zvuk na kioscima, u ogromnim tiražima branili časopisi poput Rock i Metal Expressa.

Situacija je danas znatno drugačija. Podrška i interesovanje za domaći metal od strane publike opala je na poražavajući nivo, časopisi na kioscima više ne postoje, fanzini su ugašeni, pa je našim bendovima jedino preostalo da sreću potraže van granica ovih prostora. Upravo to je i plan Claymorea, koji trenutno traži izdavača za album naslednik pomenutog The First Dawn…

Claymore, da pređemo na suštinu, ovim albumom nastavlja upravo tamo gde je stao pre 10 godina. Možda je u priču ušlo tek nešto više elemenata melodic goth metala skandinavske škole, ali ukupna slika poprilično je slična. Produkcijski, a što je i logično, bend danas zvuči dosta bolje nego ranije, a pored originalnog pevača i gitariste Vlada Invictusa, tu je danas i devojka po imenu Dejana Betsa Pavlović, koja je nasledila pevačicu Andrijanu Gajić. U ekipi su još i basista Filip „Fill T“ Todorčević, klavijaturista Marko „Lord Leviathan“ Dinić i bubnjar Aleksandar „Alex Cane“ Canković.

Pesme na albumu su himnične, melodične i lepo komponovane. Povremeno nežne i romantične (na Virgin Steele način, uticaj ovog benda odavno je prepoznatljiv u Claymoreu), a povremeno bombastične (Sabaton teritorija) što bi čovek i očekivao od benda koji u opis žanra stavlja ono „epic“. Claymore je, ako bih procenjivao po nazivima pesama, nadahnut i kultnim serijalom Georgea R. R. Martina, Pesma leda i vatre / Igra prestola („King in the North“), a generalno, naglašena je jasna epska tematika (slava, osveta, krv, mač, smrt, moć, sudbina, bogovi…).

Vladov performans je poprilično ubedljiv, dok je i Dejana pružila više nego dobru partiju. Njen mahom nežniji i lepšrav glas uklapa se fino na iste takve momente u pesmama, dok Vlad iz clean delova povremeno prelazi i na growl. „Crossroad of Forever“ je najbolji primer kako se ova dva glasa dobro uklapaju jedno uz drugo u akustičnom okruženju.

Favorite među pesmama ne bih pominjao ovaj put, već bih rekao nešto drugo – tačno, žanr koji Claymore svira odavno nije u žiži interesovanja mlađih metalaca, ali ono što bi moglo biti plus za lazarevački sastav je upravo činjenica da sličnog benda nema u okruženju. A metal publika bombardovana je hiljadama sličnih bendova iz dana u dan, pa bi retki biseri poput ovog, možda mogli da probude uspomene (kao što meni jesu) na vremena kada je power metal nesputano vladao evropskom metal scenom.

Bez obzira na sve, reč je o dobro osmišljenom albumu, na kome se, jasno se čuje, radilo dosta dugo. Baš zbog te jedinstvenosti i praktično nepostojanja konkurencije, Claymore bi mogao da skrene pažnju na sebe i zainteresuje ljude za nešto drugačiji metal u odnosu na onaj koji svakodnevno čujemo od bendova sa naših prostora.

Spisak pesama:

01. On the Wings of Time
02. Sorrow’s Tear
03. Night Sky
04. Hymn of Vengeance
05. Power of the Destiny
06. Crossroad of Forever
07. King in the North
08. Glory is Calling Me