Ceo materijal ispod perfektne spoljašnosti krije jednu dilemu, dilemu benda razapetog između dve fraze koje će obojiti nastavak karijere: “Teraj po starom” ili “Prilagodi se situaciji i prilikama”. Meni jednostavno u novim pesmama nedostaje taj edge, divlji karakter koji krasi (ili je krasio, ostaje da se vidi), Putrid Blood još od Fire at Will dana

Godina 2012. AD. Drugi dolazak Isusa se nije dogodio, niti je svet naprasno nestao, sa’ranjen kataklizmom u nepoznatom obliku. Kada se sve ovo uzme u obzir, izlazak albuma prvenca Putrid Blood, imena mu Absolute Profit (Miner Records), je za nas, metal populaciju ovog dela Balkanskog poluostrva, bio događaj vredan pamćenja dugi niz godina. Brutalan, direktan, sa energetskim nabojem reaktora nuklearne podmornice. Od tada prođe skoro šest celih leta, isto toliko zima, dok mu naslednik, Poslednji Pozdrav, ne ugleda svetlost dana, tamu pakla ili šta god već. Srpski Slayer, kako je od milošte, a bogami i sa razlogom bend prozvan, intermezzo između dva dugosvirajuća izdanja popunio je sa tri pesme, koje su se kako vidim, našle i na Poslednjem Pozdravu, jelte. Dakle, novi album najubojitije live ekipe u nas ikada je stigao. Šta je stiglo sa njim u paketu? Par iznenađenja svakako. U najmanju ruku…

Nakon uobičajenog drila kada pišem recenziju, koji podrazumeva ispiranje mozga neprestanim slušanjem dostavljenog mi materijala, našao sam se u dilemi kako zapravo da odredim polaznu tačku, ugao posmatranja ovog albuma. Promene, ili bolje reći, modifikacije stila benda, iako male, meni ne prijaju preterano, ali sam siguran da će mnogi biti suprotnog mišljenja od mene. Sa zanatske strane, album je odrađen onako kako se očekuje od benda koji ima velike ambicije. Produkcija, sviranje, aranžiranje, sve je na potrebnom nivou. Znano je da su momci majstori svog posla. Kada se Poslednji pozdrav tretira kao proizvod, on je zapravo odličan, dorastao tome da odradi zadatak koji mu je, pretpostavljam, namenjen. Iz mog ugla, taj zadatak bi bio pribavljanje šireg auditorijuma i beg iz undergrounda, što za sobom opet povlači nekolicinu stvari kao što su jače svirke, veće bine, veću medijsku izloženost itd, itd. Tipujem da će “Crna reka” biti stoprocentni koncertni hit. Ne može da ne bude. Gde je dovraga onda problem, ako su sve karte podeljene kako treba i sve odigrano profesionalno?

Putrid Blood Stevan Milanković

Iz ugla tvrdokornog PB fana, a ja definitivno spadam u takve, neki sastojci nedostaju. Ili su pak malko razblaženi. Kontrast između novonapisanih i prethodno pomenute tri starije pesme, koji je primetan, da ne kažem očigledan, govori u prilog mojoj tezi. Muzički izraz benda, karaktera raketnog napada, sa razarajućim efektom na prve redove publike i direktnom tekstualnom porukom, bez okolišanja, za prozvane klasne neprijatelje je zamenjen nešto taktičnijim i uslovno rečeno, pitkijim, koji ne zahteva od slušaoca dublje angažovanje uma i duha, već priču završi onog momenta kada zvuk prestane i traje pauza do sledeće numere. Nakon “Vođe” i “Odmazde”, čak i gore navedena “Crna reka”, hit u najavi, zvuči za nijansu bleđe i neubedljivije. Ne mogu da se otmem utisku da sekira kaznene horde trenutno i nije toliko oštra. Samim tim i napad nije baš toliko silovit. Ceo materijal ispod perfektne spoljašnosti krije jednu dilemu, dilemu benda razapetog između dve fraze koje će obojiti nastavak karijere: “Teraj po starom” ili “Prilagodi se situaciji i prilikama”. Meni jednostavno u novim pesmama nedostaje taj edge, divlji karakter koji krasi (ili je krasio, ostaje da se vidi), Putrid Blood još od Fire at Will dana. Tekstovi su i dalje kvalitetni, samo manje efektni. Sound gitara je svetski. Samo pitkiji. Sve je na svom mestu. Samo sa osmehom umesto iskeženih zuba. Sviranje je perfektno. Samo malo ukroćeno. Da li su ovo atributi sveukupno plus ili minus, ostaviću slušaocima, tačnije fanovima, da prosude. Kako novim, tako i starim. Druga polovina albuma (po onom redosledu pesama koji je meni dostavljen od strane benda), vraća balans u korist snage, žestine i kompaktnosti materijala, ali definitivno karakter albumu daju prve četiri pesme.

Sve je na svom mestu, samo sa osmehom umesto iskeženih zuba…

Zaključak – dilema ostaje. Po svim parametrima, album bi trebalo da je dobar. Zvuk, tekstovi, sve je na svom mestu. Rast kod publike je neminovan, a ja svakako ne sumnjam da će tranzicija pesama sa nosača zvuka na decibele bine biti laka i ubedljiva. Oni to rade najbolje. Sve ovo pod uslovom da niste stari fan benda. Ja lično imam dvojak i ne definitivan pogled na album. Ponavljam, kao proizvod za domaće tržište Poslednji Pozdrav je gotovo perfektan. Kao pokazatelj pravca evolucije benda? Ne baš. Meni lično se ne dopada fakat postojanja kompromisa u muzici Putrid Blooda. A kompromisi su prisutni. Takav je utisak. Da li je ovo pravi identitet Putrid Blood koji je sada formiran u svom definitivnom obliku ili je modifikacija dosadašnjeg? Videćemo na nekom od sledećih izdanja.

I da se razumemo, sve ovo generalno uopšte ne smatram lošim, samo konstatujem kao činjenicu. To je nešto što će oni svakako znati da kapitalizuju, jer su neosporno premijer liga, kada su live nastupi u pitanju. Brojke, kojima završavam recenziju, u slučaju Putrid Blood su vrlo relativne, mada sumnjam da će se moja lična percepcija izmeniti. Jednostavno, suviše volim ovaj bend i poštujem momke, da bih im bez ikakve dublje analize pisao recenziju samo kao reklamni hvalospev. Nisu entitet za to.

Putrid Blood – Poslednji pozdrav spisak pesama:

1. Glodar
2. Crna reka
3. Rokenrola
4. Luciferov sin
5. U zmajevom gnezdu
6. Topovsko meso
7. Ustaj i gazi
8. Mašinerija
9. Vođa
10. Odmazda

Putrid Blood - Poslednji pozdrav
Produkcija86%
Originalnost72%
Vizuelni identitet54%
Uverljivost71%
71%Finalni utisak