(FOTO) Amorphis u Novom Sadu: Emocije ispred tehnikalija

Legendarni Amorphis, bend koji je dekadama spiritualni predvodnik finske scene, 1. aprila je po treći put zakazao svoj pohod na našu zemlju što je samo po sebi činjenica koja raduje. Bend nas je očigledno uvrstio kao redovnu stanicu na svojim turnejama što je pijetet koji za mene nema cenu, jer je Amorphis jedan od mojih apsolutnih all time favorita.

Tu je i činjenica da se organizator ovoga puta odlučio na, po mnogima, riskantan potez, a to je da koncert bude održan u Novom Sadu. Mora se priznati da su domaći fanovi pomalo lenji po pitanju dolaska na koncerte i u ustaljene beogradske koncertne prostore, pa se neumitno nametala bojazan oko broja prodatih karata. Što se mene lično tiče, nikakvog dvoumljenja nije bilo, za Amorphis sam putovao i na dalje destinacije od Novog Sada, pa je ostalo samo da se željno čeka zakazani datum.

Moram da priznam da sam sinoć bio po prvi put na koncertu u klubu Quarter i utisci koje nosim su jako pozitivni. Prijatan ambijent koji odgovara događaju koji se odigrava i odličan zvuk već od početka nastupa prve predgrupe, grčkog benda Poem, su me od starta ubacili u pozitivno raspoloženje. Pre susreta sa Poem nisam znao apsolutno ništa o bendu tako da su mi utisci o njima apsolutno sveži. Momci se bave progressive zvukom moderne orijentacije koji se savim logično nadovezuje na nastup posle njih i u vremenu koje im je dato su se predstavili kao sposobni svirači, ali sam zvuk još nije dovoljno izdefinisan u samosvojnu kreaciju tako da mogu reći da je pozicija na kojoj su svirali bila totalno adekvatna. Publika koja je za vreme njihove svirke još uvek ulazila u klub ih je kulturno ispratila i podržala tako da se može reći da bi Poem trebao biti zadovoljan svojim prvim predstavljanjem u našoj zemlji.

poem-novi-sad-2016-foto-zoran-stanic5

Posle Poem na red dolaze holandski Textures, bend koji je nemalom broju fanova uzeo sinoć titulu zvezda večeri. Textures se kao i Poem bave modernim progressive zvukom koji je Meshuggah dosta inspirisao, ali Textures su još odavno došli do sopstvenog izražaja i nametnuli se kao jedan od najzanimljivijih bendova u svom podžanru. Sve su to činjenice koje su se znale i koje je Textures suvereno potvrdio na live terenu, od samog starta udarajuči pravo u glavu iz svih svojih raspoloživih oružja.

textures-novi-sad-2016-foto-zoran-stanic5

Odlični Daniel de Jongh na vokalu i bend koji ga prati bez greške kroz komplikovane ritmove podržan maksimumom kvaliteta zvuka od početka je pokrenuo i publiku koja ih je gromoglasno podržala. Iako nepredvidive strukture, Textures pesme su svojom silinom i pevljivošću prosto stvorene za live nastupe te su i oni koji do tada možda nisu znali za bend lako mogli da se uključe u priču koja se odvijala a sam bend nije gubio vreme na prazan hod već je priliku koja im je data iskoristio na najbolji mogući način.

Ovde se može pomenuti činjenica koju sam zaboravio naglasiti, satnica unapred najavljena je ispoštovana tačno u minut što je svakako plus za organizatora i pokazatelj da i kod nas može da radi apsolutno profesionalno i da za neke stvari ne treba da postoji opravdanje.

Textures se povlači sa scene ostavljajući odličan utisak i odigravši svoju ulogu zagrevanja za glavno jelo savršeno, meni lično čak i popravljajući sliku koju sam imao o njima.

Na red dolazi Amorphis i odmah na početku moram da napravim otklon koji će možda uticati na čitanje ovog izveštaja. Da li sam subjektivan po pitanju Amorphisa? Apsolutno i ponosno jesam. Amorphis je jedan od bendova za koje bezmalo živim i sama činjenica da ih samo vidim na sceni mi je dovoljna da mi ulepša narednih mesec dana, iako jesam matora drtina i trebalo bih da glumim ovde ulogu nekakvog muzičkog kritičara koje se odmah sa gnušanjem lišavam. Muzika je jedna apsolutno subjektivna stvar a razlog zbog koga pravim malo duži uvod su kontraverzni komentari na sam nastup sinoć koje sam video na internet forumima i portalima. Naime mogu se čuti mišljenja da je Amorphis sinoć imao katastrofalan zvuk i zvučao kao amaterski bend, a prikaz koji sledi stiže direktno sa šipke prvog reda, iz promuklog grla i bolne glave i vrata.

Ovde se može pomenuti činjenica koju sam zaboravio naglasiti, satnica unapred najavljena je ispoštovana tačno u minut što je svakako plus za organizatora i pokazatelj da i kod nas može da radi apsolutno profesionalno i da za neke stvari ne treba da postoji opravdanje

Amorphis započinje nastup naslovnom pesmom sa novog albuma Under the Red Cloud i na poziciji koju sam već locirao mi odmah upada u uho dobar sound i jasno diferenciranje svih melodija što je bilo sasvim dovoljno za početak ekstaze koja je trajala sve do samog kraja svirke. Bend nastavlja da ređa još nekoliko numera sa novog albuma (koji se i promoviše na ovoj turneji) i ono što je meni ostavilo jak utisak je jedna opuštena atmosfera koja se primećivala na sceni, posebno kod frontmena Tomi Joutsena. Iako često hladan, Tomi je sinoć delovao apsolutno laid back (kao pod uticajem kakvog alkohola, ko bi ga znao, hah) i iskreno oduševljen reakcijom publike, kao i ceo bend koji je očigledno uživao što se tu nalazi i iz srca ispaljivao svoje hitove. Još jedan dokaz te atmosfere je bila numera “Drowned Maid”, gde se i sam Tomi Koivusaari (gitara) prihvatio mikrofona a zna se da je to praksa koju je odavno napustio i nije rad da joj se često vrati.
Publika je gromoglasno ispratila sve pesme horskim pevanjem ne samo refrena već čak i gitarskih deonica – ruku na srce, mora se priznati da su najbolji prijem zabeležili hitovi iz Joutsenove ere sa “House of Sleep” kao apsolutnim vrhuncem atmosfere cele večeri.

amorphis-novi-sad-2016-foto-zoran-stanic2

Ovde moram da zabeležim jedan malecki minus u mojim očima. Amorphis su svesni koje pesme najbolje prolaze kod publike i igraju na tu kartu često, ali bih voleo da se pomalo oslobode tih stega i iznenade nas stare fanove kakvim biserom (posebno iz Tuonela-Am Universum-Far From The Sun ere), jer sam, recimo, video da su sposobni za to u Budimpešti 2009. kad su iščupali iz naftalina “Song of the Troubled One”. But I digress, to je ipak priča za neku drugu priliku a poenta ovog puta što se mene tiče je da su Amorphis ponovo oduvali sve pred sobom nastupom iz duše.

Da li je to stvarno tako bilo? Što se mene tiče jeste i da, Amorphis je najbolji!