(VIDEO, FOTO) Spektakl za večnost: Whitesnake oduvali Pionir! SMP 23/11/2015 Izdvojeno, Koncerti Sumiranje utisaka koncerta poslednje inkarnacije Whitesnakea, benda koji je svakako obeležio nekoliko dekada rock istorije, a koji jedan od nekolicine sa statusom institucije, u ovom času predstavlja pravu mentalnu rehabilitaciju. Zašto? Pa vrlo prosto. Koncert je bio sjajan. Ne mogu da kažem da sam očekivao da ću da mu dodelim ovakav epitiet, mada iskreno, potajno sam se nadao da bi epilog mogao da bude baš takav! Nastupili: Whitesnake + The Dead Daisies Lokacija: Hala Pionir, Beograd Datum: 22.11.2015 Piše: Igor Stanić Foto: Jelena Katanić Video: Milan Belić Copyright: SMP, 2015. Ime Whitesnake, automatski donosi gomilu sećanja, od kojih neka i nemaju baš veze sa muzikom, više sa odratanjem, a tiču se dva Jaguara i jedne bivše gospođe Coverdale, dok ona druga opet podsećaju na komplekse gitariste u razvoju koji je video jednog čudnog tipa, u nekom spotu, sa šarenim Ibanezom, kako svira solo zbog kojeg se ljudi opredeljuju da pređu u basiste, dok mu gitara leži horizontalno. OK, priznajem, tada je to bio Whitesnake, nekim starijim fanovima opet nije jer istorija benda, meni u tom trenutku nepoznata, seže još dalje u prošlost, koja je mnogo značajnija i ispunjenija vanvremenskim pesmama. Dakle, David Coverdale, gospodin koga svi vole zbog glasa od milion dolara i tog prokletog britanskog akcenta, u Beograd ovaj put dovodi ekipu vrhunskih muzičara, superiornih u svom zanatu sa ciljem da praktično urade retrospektivu šefove karijere još od pre-Whitesnake ere i njegovog trogodišnjeg boravka u Deep Purpleu. Poslednji album Whitesnakea, The Purple Album, zbir obrada još legendarnijih Britanaca dao je Coverdaleu legitimno pravo, ako je to uopšte neko mogao njemu da ospori, da na live nastupima stoprocentno eksploatiše materijal koji je snimio sa njima. I ako je album podložan kritici, odabir pesama za Beograd – nije. No krenimo redom. Pionir dobro popunjen već na nastupu specijalnih gostiju, benda The Dead Daisies, koja je u stvari neka vrsta supergrupe, sa takođe vrhunskom ekipom muzičara koja svoj posao zagrevanja odrađuje perfektno. Iako mi je njihov opus nepoznat, njihov performans stoji kao potvrda da su sve to igrači iz premijer lige. Sviranje se tu ne komentariše, ono se podrazumeva. Sve je top. Osim zuvka koji je za nijansu bio preglasan. Šou TDD krade njihov bubnjar, fenomenalni Brian Tichy, inače jedan od čanova TDD koji ima staža i kao član headlinera, Whitesnake. Dakle, sjajan nastup, Pionir pun, vreme je za Coverdalea i ekipu! Kada su tehničari završili posao i uklonili poslednje tragove pristustva TDD sa bine, “Burn”, sa kojom DC i ekipa već deceniju ostvaraju koncerte širom belog sveta, označava početak dvočasovnog koncerta. Da, da, dobro ste pročitali, dvočasovnog. Ako imamo u vidu da je Mr. Coverdale nedavno napunio 64 godine, ovaj podatak svakako impresionira i stoji kao potvrda profesionalizma ovog neverovatnog gospodina. Gospodina koji apsolutno gospodari binom, publikom i trentutkom, čiju harizmu gotovo da možete da osetite u vazdu. Naravno da je iluzorno očekivati da njegov glas iznese sve perfektno, ali je DC bio dovoljno ubedljiv, a podrška u vokalnim zadacima, što od publike, što od sjajnog benda iza njegovih leđa, je sve stvari postavila na svoje mesto. Što se tiče odabranih muzičara, za vreme i nakon solo tačaka, gde su neki demonstrirali zašto su izabrani za ovaj posao, mogli smo samo da se nadamo da ćemo skupiti vilice na vreme sa poda. Reb Beach je svakako jedan od mojih omiljenih gitarsta još iz doba Wingera, ko ne zna Tommy Aldridgea za bubnjem verovatno veze sa rockom nema, dok nas je plavokosi momak, Amerikanac Joel Hoekstra u najmanju ruku – zakucao. Bar onaj deo ekipe koja voli gitarske vratolomije. Sjajan ton i još bolje sviranje! Repertoar je znalački probran, a ceo vajb koncerta je bio takav da čak ni meni omraženi “pop” hitovi poput “Is This Love” nisu zvučali sladunjavo. Sve je bilo tu što treba da bude, highlight večeri je za moju malenkost predstavljalo izvođenje “You Keep On Moving”, koju u originalu Coverdale peva sa isto tako legendarnim Glen Hughesom. Atmosfera je imala uzlaznu putanju (lično viđenje, da se ogradim) do samoga kraja i imajući u vidu trajanje događaja – tek jedan bis se ne može uzeti kao mana. “Still of the Night” i koncert gotov. Koncert koji je konačno pokazao kakva je razlika između solidnih, dobrih bendova i vrhunskih rock zvezda. Bez namere da pojam hvalospeve bendu, a stvarno su bili sjajni, završiću pisanije i sa zaključkom da se jednostavno ovaj put znalo ko je glavni u prepunom Pioniru. I naravno, da ne zaboravim, poneki brushalter je morao da nađe svoj put do bine i stalka gazda Davida. Komentari
