Blind Guardian u srpskoj prestonici: Bardovi oduševili

Kraljevsko venčanje? Dream Theater imaju novog bubnjara? Svi veliki događaji tog petka su ipak bili podređeni trećem dolasku power metal bardova Blind Guardian među Srbe u sklopu promocije prošlogodišnjeg izdanja At the Edge of Time, pod pokroviteljstvom Legacy Promotion!

• Piše: Slobodan Trifunović
• Copyright: SMP, 2011.
• Nastupili: BLIND GUARDIAN + Alhemia
• Lokacija: SKC, Beograd
• Datum: 29.04.2011.

Iako je ceo događaj u prethodnom periodu bio prekriven velom neprijatnosti zbog kontroverznog Nile koncerta iz januara koji je gazdi Legacyja Frubiju doneo titulu najomraženijeg čoveka u domaćim metal vodama i dovelo do toga da se isti jedva oglašavao u javnosti sa bilo kakvim informacijama o nadolazećem hepeningu što je prirodno izrodilo brdo špekulacija i tračeva o otkazivanju, ipak se sve na kraju završilo najbolje moguće – bez ikakvih propusta ili grešaka, što je valjda Legacyju vratilo dobrano poljuljani ugled, a da li će nastaviti aktivnosti, ostaje da se vidi.

Veliki broj fanova koji je došao da podrži bend, iako su već postali naši stalni gosti, u samom startu je obećavao dobar provod i vatrenu atmosferu. No krenimo po redu i redosledu, jer ipak do Guardiana je trebalo doći kroz nastup Alhemie iz Beograda, koji su bili zaduženi za zagrevanje već dobrano popunjene sale.

Momci i devojka su se predstavili standardnim hard & heavy zvukom koji je odvajkada bio popularan kod nas i ruku na srce, moram priznati da po mom mišljenju nisu bili pravi odabir, ni po stilu, ni po kvalitetu svirke. Totalno by the book zvuk sa pevljivim refrenima i kratkim i jasnim pesmama u teoriji radi, ali u praksi se ipak videlo da publika nije preterano zainteresovana za nastup ovih omladinaca, i osim nekoliko prvih redova koji su se lepo zabavili, ostali su kurtoazno propratili svirku, a i samoj Alhemiji očigledno nedostaje još kilometraže da totalno razgali masu profilisanu u blago drugačijem smeru; no u svakom slučaju oni su dali sve od sebe i profesionalno odradili pola sata koliko su imali na raspolaganju, i za to im u svakom slučaju treba odati priznanje.

No, iako predgrupa nije potpuno odradila posao dizanja atmosfere, posle njihovog povlačenja sa scene i spoznaje da nas od Guardiana dele minuti, sve je samo od sebe došlo na mesto i uzbuđenje je postalo gotovo opipljivo; konstantni „Guardian“ pozivi su verovatno i bendu dali unapred do znanja da se spreme na povratnu reakciju na kakvu su već naviknuti prva dva puta, i iako nam je metal scena na niskim granama u ovom periodu, kristalno je jasno da je Blind Guardian jedan od retkih bendova koji ima snažnu bazu fanova u Srbiji. But I digress, pa je vreme da se svesrdno vratim duhom u mrak znojave mase pored bolesnog urednika mog matičnog Metal Sounda i mojih standardnih sapatnika Kruševljana na metal pohodima, gde je čekanje konačno došlo do kraja zvucima introa za epsku „Sacred worlds“ koja je odabrana za otvaranje; možda blago iznenađenje za mene, jer sam očekivao višegodišnje standardnu „Into the storm“ na ovoj poziciji, ali u svakom slučaju Guardian je tu, i iako je nova numera na početku, publika je odmah adekvatno uzvratila.

Analiza zvuka koja odmah usledi u SKCu – recimo da je tonac izvukao standardno iz loših uslova, tako da mogu reći da se sve čulo prosečno, ne katastrofalno loše kao na Nile, niti kristalno dobro kao na Gamma Ray već baš negde između: gitare glasnije, bas i klavijature tihe, ali i gromoglasan huk iz grla je bio faktor koji je donekle onemogućavao kvalitet tog ugođaja, hehe. Što se tiče samog benda, dovoljno je reći samo da se radi o prekaljenim majstorima svog zanata, ali mene lično je najviše zanimalo kako se Hansijev glas, ipak najpotrošnija roba u bendu, drži sa prolaskom godina i mogu reći da sam veoma zadovoljan ponuđenim, čak su mi se i obrve podigle iznenađeno nekoliko puta usled nekih visokih deonica / old school vrisaka. I kako sam napomenuo, koliko god da je prva numera toplo primljena, ipak su nas „Welcome to dying“ i „Nightfall“ uvele u onaj pravi sevdah: bukvalno sve ruke u vazduhu, horsko arlaukanje i sveopšta histerija; šta da kažem kad se za vreme koncerta osim šutki moglo videti i crowd surfera, što je ipak, složićemo se, pojava rezervisana za ekstremnije orijentisane svirke.

Treba napomenuti da je i između svake pesme publika chantovala ime benda i sva tri originalna člana ponaosob, što nas dovodi i do prvog iznenađenja koncerta: naime posle „Nightfall“ počinje skandiranje naslova kultne himne „Majesty“ sa prvenca Batallions of Fear i bend na licu mesta ispunjava želje i svira istu praveći speed metal pakao najvišeg ranga; kako sam saznao posle koncerta „Majesty“ je zamenila „Turn the Page“ koja je bila na listi i za to se mogu odati samo najviša priznanja Guardianima: iako bend gigantskog ranga koji je čak organizovao vlastiti festival i bio headliner Wackena više puta, pokazali su da su i dalje down to Earth ljudi koji stavljaju na prvo mesto one koji su ih i doveli tu gde jesu. Idemo dalje sa hitovima „Fly“ i „Time stands still (at the Iron Hill)“, posle koje se nastavlja predstavljanje novog izdanja sa „Tanelorn“, za vreme koje je bio očigledan pad atmosfere u publici – da li su se ljudi jednostavno umorili, ili se nisu još saživeli sa pesmom – ne znam, ali kec iz rukava u vidu „Lord of the rings“ odmah vraća stvari na svoje mesto, i zatim još jedno veliko iznenađenje: Hansi najavljuje „Time what is Time“, koja zaista godinama nije svirana i predstavlja pravu poslasticu za old school fanove. Eargasm. Vruć ritam nas dovodi do ključanja sa još jednom himnom „Valhalla“, i umesto „Bright Eyes“, koja je svirana na ovoj poziciji na prva dva koncerta turneje, oficijelni deo događaja se zatvara sa „Imaginations from the Other Side“.

Zaista sjajno, ali zna se da treba iznuditi bis što uz onakvu silu zaista nije bio neki veći problem, pa se Guardiani vraćaju uz „Wheel of time“, epsku poemu sa „At the Edge of Time“, koja mi je ipak poslužila za blagi odmor, jer sam znao da konačno cepanje glasnica tek sledi. I zaista kao i uvek, vrhunac svakog Blind Guardian nastupa čini „The Bard’s Song – in the Forest“, sa neponovljivim prizorom koju ista nosi, a odmah posle je išao drugi deo pesme „The Bard’s Song – the Hobbit“. Iako sam znao da je svirana na prethodna dva datuma turneje, oduševljenje nije za mrvu umanjeno, jer je reč o pravom retkom biseru koji Blind Guardian ne svira svaki dan. Kraj, naravno, kako drugačije, uz „Mirror Mirror“, koja zadaje konačni udarac i svako daje svoj maksimum za pečatiranje ove prelepe noći.

Posle par sati, usledilo je druženje i fotkanje sa Hansijem, Marcusom i Andreom pored tour busa, što je bio samo šlag na fanovsku tortu. Možemo zameriti blagu kratkoću (za Blind Guardian standarde) ovog koncerta, činjenica je da je u Bratislavi išla i „And Then There was Silence“ i „This Will Never End“, ali po meni je ovo bilo više nego dovoljno. Takođe neka svako sam odredi poziciju ovog koncerta u hijerarhiji tri održana kod nas, to je zaista individualno, ali činjenica je da su Blind Guardian sinoć održali najviše standarde koje su sami postavili i pokazali na delu zašto uživaju sav pijetet u metal svetu koji su stekli tokom decenija prilježnog rada.

Until next time – farewell to the bards!