Therion, kad nam je najpotrebniji

Eto, konačno da se odigra neko veće dešavanje u SKC-u i da se publika podseti tog poprišta mase dobrih koncerata i predivnih uspomena koje se nose odatle, jer u poslednjih nekoliko meseci nije baš bilo prilike za to…

• Piše: Slobodan Trifunović
• Copyright: SMP, 2010.
• Nastupili: THERION + Loch Vostok, Leprous
• Lokacija: SKC, Beograd
• Datum: 17.11.2010.

Naime, dve najveće metal promoterske kuće u nas su nažalost značajno redukovale svoje aktivnosti: Terra Nostra, kako stvari stoje, više nije aktivna (labudova pesma im je bio koncert Gamma Ray u februaru tekuće godine) a Legacy Promotion, koji je bio zadužen za svirku sa koje upravo izveštavam, su odlučili da prorede frekvenciju svojih poduhvata zbog finansijske rizičnosti i nesplativosti svog dejstvovanja. Tužno zaista, jer taman kada smo počeli da hvatamo priključak sa svetom sprega nemarnosti fanova, zatvaranja nekih bitnih koncertnih prostora za metal u glavnom gradu i još nekih faktora je učinila svoje i vratila celu scenu nekoliko godina unazad…

No da ne mračim više, red je ipak da se dohvatim posla jer su ipak te opore teme sinoć bile skrajnute nastupom velikih Šveđana Therion na turneji koja promoviše novo studijsko ostvarenje Sitra Ahra, kojima je Srbija postala već standardna stanica na evropskim putešestvijama, pa su fanovi sinoć imali prilike po treći put da se uvere u lepotu njihovog grandioznog koncerta.

Po satnici, prvi bend, švedski progresivci Loch Vostok, su trebali da se pojave na bini u 20:45, no na sveopšte iznenađenje program je počeo ranije (nezapamćena pojava kod nas), tako da je u vreme mog ulaska u SKC u datom terminu bend već predstavljao sa stejdža svoju viziju agresivnije progresive. U svakom slučaju imam dobrano opravdanje za kašnjenje, jer sam pre koncerta u kafani preko puta ćaskao sa Thomas Vikstromom i Johan Kolebergom, pevačem i bubnjarem Theriona, na koje sam totalno slučajno naletelo; moja nagovaranja Thomasa da pored nespretnog „dobro veče“ sa stejdža nekako provuče i „Manowar kills“ su su izjalovila, ali svi znamo da taj fakat stoji tako da nije strašno, ugledaće on već svetlo sa vremenom. Dakle kao što već pomenuh, nisam propratio ceo nastup Loch Vostoka, ali u 3-4 pesme koje sam zahvatio mogao sam čuti da bend predvođen simpatičnim debeljkom Teddyjem (takođe u Wuthering Heights, FKU, Mayadome… sasvim dobar CV poseduje čova) gaji neku žešću vrstu prog metala sa čestim neparnim ritmovima, ubacivanjem growl vokala i brzinskih upadica, no kako sam bio apsolutno neinformisan o njihovom radu, a i zvuk je bio još u procesu nameštanja (karakteristično za predgrupe) nisam mogao baš da steknem pravu sliku o njihovoj muzici. No ostavili su mi utisak sasvim korektne grupacije (jedan drugar je dao definiciju njihovog zvuka – „ekstremni Evergrey“, što je poprilično dobar opis, rekao bih), a i neki ljudi u čiji sud verujem su se pohvalno izrazili o njihovim albumima pa ću se već potruditi da proverim o čemu se tu radi.

Već sledeći bend je izazvao daleko veće interesovanje, da li je razlog u tome da su Leprous prateći bend Ihsahna na live nastupima – ili njihov fantastičan album Tall Poppy Syndrome – ne znam, ali oni su dobrom broju posetilaca (tu i sebe uključujem) dodatno podgrejali interesovanje za ovaj koncert i u svojih 40-ak minuta sasvim opravdali očekivanja.

Za vreme ovih avangardnih Norvežana zvuk se već dobrano popravio i njihova vizija prog metala koja se nalazi na pola puta između Pain of Salvation bez frontmena ego manijaka i Ihsahna sa ekskluzivno clean vokalima (uz par vrisaka tu i tamo) se mogla pratiti sa čistim uživanjem. Bend je svirački monstruozno navežban (ne bi g-din Vegard ipak zvao bilo koga da mu obavlja posao) i istovremeno izuzetno živ na sceni gde celu priču vodi harizmatični pevač / klavijaturista Einar koji je stizao da isvovremeno moshuje, svira svoje deonice i peva sve što se od njega očekuje, zaista pravi metal frontmen; za vreme njihovog seta mogle su se čuti dve pesme sa nadolazećeg albuma, što je sasvim pristojno po meni, jer sam Đavo zna da li ćemo ikada više imati tu ludu sreću da ih ugostimo dok su ostatak liste činile tri numere sa Tall Poppy Syndrome: Passing, Dare You i White, nažalost nije upala moja omiljena He Will Kill Again, ali uživanje u vrhunskoj svirci je nadomestilo sve pa smo se častili top izvedbom klasnog i slasnog progressivea kao prasci u blatu (ili gorepotpisani u prodavnici diskova). Ljudi u publici su znali da cene ono što se prezentovalo tako da se atmosfera polako ali sigurno podigla na zadovoljavajući nivo za headlinere. Sve u svemu, u našoj zemlji gde se progressive bendovi pojavljuju na nivou greške, nastup Leprousa je bio čista dobrota po svakom mogućem aspektu i nešto što se nije trebalo omašiti ako iole gajite pretenzije prema ovakvom zvuku.

I tako nas je satnica neumitno dovela do headlinera i iako sam Therion video već dva puta veoma me je zanimalo kakav će biti nastup na ovoj turneji, jer je mainman Christofer Johnsson nedavno raspustio dugogodišnju postavu Theriona, braću Niemann i Petter Karlssona, koja je bila zaslužna za toliko dobrih albuma i doveo totalno nove ljude u bend, takođe je i promena imidža za novi album neumitno vukla pitanja stage showa a tu su i uvek aktuelna poređenja sa ranijim nastupima… Posle introa sa novog albuma bend izlazi na scenu i otpočinje uvodnu naslovnicu poslednjeg rada, najviše pažnje je instantno privukao Chris koji se pojavio u svečanom odelu, sa naočarima za sunce i cilindrom – za one koji su sumnjali da će tako da nastupa i uživo – eto odgovora. Odmah posle par rifova na scenu stupa i pevački tandem, okosnica Therion nastupa, u sastavu: pomenuti Thomas, Snowy Shaw (koji je brzo shvatio da nema ‘leba u Dimmu Borgir za njega i vratio se taman na vreme za turneju), Lori Lewis i Katarina Lilja – što će reći, ista ekipa kao i na drugom nastupu iz 2007., pa su oni već dobrano uigrani, i show počinje.

Therion ima svoju jaku bazu fanova kod nas, jasno je to kao dan, koja je gromoglasno ispratila dešavanja sa scene od samog starta i tu podsetila bend zašto se vraćaju ovde često i u prvim redovima gde sam bio stacioniran nastaje pravi haos koji nije jenjavao do samog kraja (na znam kako je bilo pozadi, ali po huku koji je dopriao odatle reklo bi se da je stanje bilo sasvim dobro). Za vreme nekoliko prvih pesama Sitra Ahra, Wine of Aluqah, Perrenial Sophia… tonac je još tražio optimalan zvuk pa sam to vreme utrošio za proučavanje navedenih parametara. Kao što sam već rekao, pevačka ekipa funkcioniše kao jedan, dosta je nastupa iza njih i kako je Snowy bio proglašen za zvezdu prethodnih koncerata ovaj put je tu titulu odneo Thomas; Snowy, iako je obavljao ono što se od njega zahtevalo bez greške, ipak je ostavljao pomalo umoran utisak dok je sa druge strane Thomas preuzeo lidersku titulu na sebe bez po muke i aktivnim glumljenjem (Hellequin) i čak sviranjem flaute u nekoliko numera, uz izvrstan pevački performans, uglavnom vodio show. Sviračka ekipa, sa logičnim izuzimanjem Chrisa, takođe obavlja svoja zaduženja kako je naloženo od srane gazde no ipak ostavljaju utisak da još nisu potpuno ušli u celu priču punim bićem; možda sam pristrasan kad se setim ranijih članova, ali ipak mi se činilo da su oni bili nekako prirodniji na stejdžu, no uzmimo u obzir da su novi ljudi tek debitovali, pa im u svakom slučaju većih minusa ne mogu upisati, polako će sve to doći na svoje. Scena je bila svedenija nego što je to uobičajeno slučaj sa Therionom i osim backdropa sa motivom novog albuma i par postolja za pevače nije više ničeg bilo, takođe se vokalisti nisu presvlačili više puta kao na prethodim svirkama pa je akcenat bio na samoj muzici i njenoj snazi. U vezi sa tim se može dovesti i sama setlista koja nije bila toliko koncentrisana na hitove već se moglo čuti dosta pesama koje nisu toliko standardne za Therion koncert pa su se uz ne preterano predstavljanje novog albuma sa četiri pesme mogle čuti Call of Dagon, Abraxas, Voyage of Gurdjieff, Enter Vril-Ya… što je meni lično sasvim odgovaralo, jer sam mogao uživati u nekim kompozicijama za koje nisam baš očekivao da ću ih nahvatati uživo u današnje vreme. No ipak je najveći monumentum publike bio na himne Typhon, Blood of Kingu, Ginnungagap… gde su ljudi horski pevali čak i gitarske melodije (o tekstovima da i ne pričamo) što je ostavilo vidan utisak na članove benda, a preko potreban predah je bio znalački zastupljen na listi kroz predivne Siren of the Woods, Clavicula Nox i Lemuria, koja ipak nije prejebala verziju sa Piotrom na vokalu koju smo čuli prošli put, no ta pesma bi zvučala magično i kad bi se izvodila sa WC šolje, tako da…

Iako je turneja već bila u punom jeku, Therion se nije umarao tako lako i kroz dva debela i poštena sata svirke se odužio sa kamatom svim ljudima koji su došli da ih podrže po treći put pa se i posle Unguentum Sabbati koja je je označila oficijelni kraj koncerta kraj nije nazirao tako lako; buka i huka iz mase je vratila bend na binu i posle Chrisove kraće govorancije u kojoj nas je pohvalio (valjda se to priča svuda, ali ja mu ipak verujem na reč – nismo za badava bili odabrani za anniversary nastup od prošli put) usleđuju dva najveća hita da dotuku i ono malo energije koje je ostalo u nama, naravno Rise of Sodom and Gomorrah i To Mega Therion, i konačan udarac kičmi i nogama (nije što polako starim, stvarno je bilo iscrpljujuće) je bio zadat što je bio znak dostojnog klimaksa koncerta, baš onakav kakav treba da bude; nije više bilo šta da se čuje, niti je trebalo.

Da udarimo konačnu tačku – uprkos svemu, neću upoređivati nastupe Theriona kod nas i reći koji je bio najbolji, a koji najgori jer se sva tri puta, pa sledstveno i sinoć, bend predstavio u svom najboljem svetlu i pokazao i dokazao renome koji godinama uživaju. Ja sam ubeležio u svoj notes još jedan sjajan nastup (ne zaboravimo i predgrupe!), Chris je rekao da ih ponovo očekujemo za par godina, a ja nemam razlog da mu ne poverujem i budem opet tu. A mi se vidimo na Nile i Melechesh u januaru.