Jedan je Mayhem!

Kao što sam napomenuo na samom svršetku izveštaja sa Deicide koncerta, ova ekstremna nedelja za ekstremne ljude se nastavila nesmanjenim intenzitetom, i nisam još ni uspeo da isteram „Once Upon the Cross“ iz glave, a već je bilo vreme da se lagano zaputi prema SKC-u da se ispoštuju legende norveške scene, Mayhem.

• Piše: Slobodan Trifunović
• Copyright: SMP, 2010.
• Nastupili: MAYHEM + Noctiferia, Guru of Darkness, I Divine
• Lokacija: SKC, Beograd
• Datum: 29.05.2010.

Mislim da svako ko je bar malo u metalu zna već sve pojedinosti o ovim bogovima koji su praktično oblikovali black metal scenu današnjice svojom ukletom Biblijom „De misteriis dom sathanas“, pa makar to bile i one najprofanije i senzacionalističke priče o haotičnim danima ranih devedesetih, pa ne treba gubiti vreme na uvode već pređimo odmah na stvar… Kao što sam i naslutio, ipak se malo veći deo naše publike odlučio za Mayhem svirku nauštrb Deicidea, no ni to nije bilo dovoljno da popuni veliku salu SKC-a u koju se smestilo nekih 400-450 ljudi.

Na samom početku večeri veliko razočarenje za mene: naime, malo sam zakasnio na početak, a satnica se nemilosrdno ispoštovala (protiv čega nemam ništa protiv, ali ovoga puta mi nije išlo na ruku) i kada sam ušao u salu u pola 9, uspeo sam samo da vidim leđa prvoj predgrupi, mađarskom bendu I Divine o kojima sam saznao da u svojim redovima imaju neke članove Sear Blissa, pa sam bio zainteresovan za njihovo predstavljanje, ali nažalost, izjalovilo mi se. Kako sam načuo od drugara kasnije, nastup im je bio veoma zanimljiv, jer su koristili trombon upleten u tradicionalnu Black Metal svirku što su predstavili pred, navodno, malim brojem ljudi koji su tek počeli da nadolaze, jer se lepo vreme maksimalno koristilo za alkoholno podgrevanje u okolini zdanja SKC-a.

Guru of Darkness

Po zvaničnom programu na redu je bila slovenačka Noctiferia, ali, ne lezi vraže, usledilo je iznenađenje večeri. Na binu se penju pet ljudi pod corpsepaintovima (koje Slovenci ne praktikuju) i baca nas sve u totalnu enigmu od starta svoje tradicionalne Black Metal svirke. „Ko su dođavola ovi?“, bilo je pitanje koje se pronosilo među svima, ali pogledom na logo na majici gitariste koje su vešti među nama brzo uporedili sa CD-om u merchandise ponudi, shvatili smo da se pred nama nalazi bend po imenu Guru of Darkness (inače, uvek verne Metal arhive su mi po samom dolasku kući otkrile da dolaze iz Italije i postoje od 1995). Dilema u koju smo kolektivno pali nije bila uzrokovana kvalitetom svirke (ruku na srce, bend i nije baš katastrofalno loš, ali o tome kasnije), već tragikomičnim stajlingom gitariste, jednog masivnog baje pod kukuljicom kome gitara stoji kao meni tamburica i koji je delovao kao da mu baš nije bilo najjasnije šta se dešava oko njega, i pevača koji je svojim ponašanjem na sceni prizvao najtragičnije momente ozloglašenih Ancient spotova (znam šta ste svi pomislili kad sam pomenuo smešan BM video i ne, Immortal nisu smešni već su kraljevi, jebite se pozeri!). Grimase, posednuti osmesi i vitlanje po sceni koje je valjda trebalo da predstavlja Black Metal zlo, ali ostavljalo je totalno drugačiji utisak i izazvalo je dijametralno suprotan efekat opšteg smeha i masovnog fotografisanja. Sam njihov stil je, rekoh već, standardni Black Metal zvuk lociran u devedesetim godinama preko koga je dolazio Dani Filth-like prodorni scream vokal. Adekvatno i pristojno odsvirano i osmišljeno, ali ipak naš Guru se valja u proseku, najgorem mulju u kog može upasti neki bend. Što je bilo najgore, ljudi su ih podržavali glasnim uzvicima, jer su im bili urnebesno zabavni, što je po meni ekvivalent podjebavanja osobe sa Daunovim sindromom, ali da se ne lažemo – i sam sam se dobro ismejao i ispucao 50-ak fotografija za ličnu arhivu i razvedravanje tužnih dana. Posle njihovog nastupa, usledilo je i masovno fotografisanje sa članovima benda, tako da Guru of Darkness može reći da je stvorio reputaciju u Srbiji samo jednim nastupom. Nadam se samo da niko u bendu nije razumeo naš jezik, pa da shvati šta se pričalo o njima.

Noctiferia

Konačno na red dolazi Noctiferia koji su za nastup dobili solidnih 45-50 minuta i adekvatno ih iskoristili za predstavljanje novog izdanja „Death culture“ (objavljenog za Listenable) uz pokoji put u prošlost; već sam imao prilike pogledati ovaj bend na Samael / Keep of Kalessin nastupu, gde su me smorili do utrnulosti svojim viđenjem modernog ekstremnog zvuka u Samael / Pain varijanti (što su samo reference jer su kvalitetom podosta iza), no ovaj put im je nastup ipak bio bolji jer sam „Death culture“ ne oskudeva u agresivnijim elementima koje su odlučili ponovo implementirati u navedenu bazu. Dakle, Noctiferia se predstavila ovaj put kao moderni extreme bend sa jakim akcentom na groovy deonicama što je sve bilo podržano sasvim pristojno nameštenim zvukom, no kako je nastup odmicao, predominantni mid tempo delovi koji mi nikako ne leže kod njih su me sve više umarali pa sam morao izaći na kratku pauzu ispred gde sam zatekao dvojicu drugara kako se raspravljaju o najlošijem albumu The Lord Weird Slough Feg (što je teško, jer su svi vrhunski) i snovima o svirci Hammers Of Misfortune / TLWSF. Takav kultni ambijent je momentalno okrepio moju old school dušu pa sam se posle nevoljnog davanja svog glasa za „Twilight of the idols“ ubrzo vratio u prvi red da propratim sam kraj Noctiferia nastupa i zauzmem što bolju poziciju za Mayhem. Suma sumarum – Noctiferia je jako profesionalan bend koji je teškim radom dospeo tu gde jeste što su potvrdili kvalitetnim nastupom, ali meni jednostavno njihova muzika ne leži. Ko voli treba da ih pogleda uživo, ja sam sledeći put za šankom.

I konačno, ogromni backdropovi sa Mayhem logosima i nameštanje impozantnog bubnja nas podsećaju da su giganti samo nekoliko momenata daleko. Blasphemer, gitarista koji je digao Mayhem iz mrtvih posle Euronymousove smrti, je nedavno napustio bend koji je odlučio da ga zameni sa dvojicom gitarista za potrebe turneja – Morfeusom (Limbonic Art) i Silmaethom (Vorkreist), koji su po meni više nego adekvatno odradili posao, ali o tome kasnije. Svetla se konačno gase, legendarni Hellhammer seda za bateriju bubnjeva, a na binu istrčava pomenuti gitarski duo i Necrobutcher na basu i započinju sa „Pagan fears“, koja izaziva instantno ludilo svuda okolo. Tokom dugog rifovskog dela prolamaju se trademark krici ali Attile još nema, kao svaki dobar šoumen odlaže momenat izlaska pred masu do samog klimaksa i sam momenat kada se groteskna figura konačno pojavila na sceni ne može se adekvatno opisati rečima i šalje mi trnce niz kičmu i sada dok ovo kucam. Iz oblaka dima i crvenih svetala konačno izranja Attila u odori katoličkog popa sa gigantskim obrnutim krstom na kom je četvororuki Isus oko vrata, omčom u jednoj ruci a kandilom u drugoj, čitav obliven krvlju, a na licu je imao masku koja mu je davala izgled umrlog od lepre u stanju poodmaklog raspadanja. Instantno je sve podignuto u neslućene visine ili bolje da kažem spušteno u sam deveti krug Pakla; Attila je jednostavno prožderao scenu i sve u publici prosto držao u šaci vodeći ih gde je hteo. Niko iz benda osim njega nije imao nikakvu šminku bacajući time kompletno težište šoua na njega što može podsetiti na King Diamonda, sa čime sa Attila bez po muke izborio. Izgledajući kao zaposednuti Lavkraftski horor iz neslućenih dubina (nadam se da je pevač Guru of Darknessa stajao pored i hvatao beleške), sve oči su bile na njemu i time je koncert pored sjajne muzičke podloge dobio onu auru koju svaki krucijalni Black Metal mora posedovati da se magijskim dimenzijama uzdigne od profane mase imitatora.

Mayhem

Kad smo već kod muzike, vratimo se malo u neke realnije sfere – treba napomenuti da je zvuk bio sjajan, svaki instrument se čuo baš kako treba, što je dalo priliku dvojici gitarista da se razmahnu i postignu dodatnu punoću razmenjivanjem delova i harmonija, što je ipak bilo teško sa jednom gitarom. Hellhammer je dokazao na delu zašto se smatra jednim od najvećih performansom koji se jednostavno može okarakterisati kao monstruozan, opravdavajući svoj nadimak na licu mesta besomučnim masakriranjem bubnja tokom trajanja cele svirke, dajući tektonski jake temelje za nadogradnju ostalima, a Attila je sa lakoćom reprodukovao svoj manijakalni materijal sa izdanja, pa je čak i pesme koje je Maniac snimio, otpevao u njegovom visoko vrištećem stilu, gotovo pa kao original. Setlista je reprezentovala sva izdanja ne zapostavljajući nijedan period benda, ali ipak je akcenat bio bačen na „De misteriies dom sathanas“; posle uvodne „Pagan fears“, usledile su „Ancient skin“, „My death“, „Cursed in eternity“, „A time to die“, „Illuminate eliminate“, „From the dark past“… za vreme kojih je vladalo haotično raspoloženje u masi koje je kulminiralo sa Black Metal himnom „Freezing moon“, za vreme koje je koncert doživeo vrhunac nasilja, šutki, slemovanja, glasnog pevanja… zaista perfektan ambijent za ovaj ep.

Mayhem

Mayhem se na kratko sklanjaju sa stejdža i za to vreme se prolama „Silvester anfang“ intro koji je, svi znamo, uvertira za „Deathcrush“ i ludilo se nastavlja. Slede „Whore“ i „Buried by time and dust“, za vreme koje se odigrava neprijatno iznenađenje – svetla se pale u sali i posle inicijalnih misli da je to deo programa, polako shvatamo da nešto nije kako treba. Kako sam stajao neposredno ispred Necrobutchera, video sam da se posle te pesme raspravljao sa obezbeđenjem i sledi hitro „De misteriis dom sathanas“ (u uvodu koje je Attila izveo najmonstruozniji growl koji sam imao prilike čuti uživo, bez ikakvog preterivanja). Moram sad na kratko da se odvojim od gluposti koje su usledile jer navedena kompozicija za mene predstavlja sam vrh Black Metala kao pravca i čuti je uživo bilo je vanzemaljsko iskustvo, kao u transu sam propratio njeno izvođenje i bio prosto opčinjen gutajućom atmosferom… posle koje se Mayhem povlače sa bine. Na pozive „We want more“ i „Mayhem“, jednostavno nema odgovora, sva svetla su upaljena, masa se polako razilazi i konačno se shvata otrežnjujuća istina – koncert je naglo prekinut, a po setlistama koje su dolazile do nas trebalo je da čujemo još tri pesme. Organizator Frubi je nekoliko sati posle obelodanio info da je uprava SKC-a rešila da se sve završi 10 minuta ranije iako je postojao dogovor sa policijom o trajanju do 00:30 – naizrecivo bahato i besmisleno, čak je i sam bend bio van sebe od besa, ali šta da se radi… Komentar je jednostavno suvišan.

I pored bljutavog ukusa u ustima zbog naglog završetka, ukupni utisak nije pokvaren – Mayhem su na delu pokazali i dokazali zašto su zaslužni za najviše vrhove Black Metala zaista besprekornom svirkom u svakom mogućem aspektu, a mnogi su već komentarisali pri sabiranju utisaka uz tradicionalno pivo u parku da je Attila najbolji frontmen kog je Srbija videla posle King Diamonda. Beležimo još jedno izvanredno dešavanje i iako ove godine nismo obilovali u istima, mora se priznati da je sve što smo videli bilo više nego zadovoljavajuće. Sledeća stanica – The Ocean.