Dočekasmo i Deicide!

Legacy Promotion predvođen neuništivim Frubijem nam je priredio još jedan u nizu koncerata na koji se zaista (pre)dugo čekalo i sanjalo još od devedesetih godina!

• Piše: Slobodan Trifunović
• Copyright: SMP, 2010.
• Nastupili: DEICIDE + Sacramental Blood, Awaiting Fear
• Lokacija: SKC, Beograd
• Datum: 26.05.2010.

Sasvim sigurno članovi najvišeg Death Metal panteona Deicide predvođeni Glen Bentonom, akterom hrpe legendarnih priča i čovekom koji je svojim delovanjem prve polovine devedesetih godina masovno popularizovao Satanizam u metalu i time postao noćna mora i neprijatelj svih moralnih normi i predvodnik Underground kulture sa druge strane, su odredili sredu 26. maja za stanicu na svojoj turneji, što je označilo njihovu prvu posetu Srbiji za 23 godine postojanja benda. Inače, Deicide je prethodnih nedelja krstario Evropom u sklopu Unholy Titans turneje zajedno sa Marduk i Vader, no nažalost, ovaj događaj je protekao bez njih; ali u svakom slučaju smo ih videli u januaru ove godine u SKCu tako da žal i nije prevelik.

Da li zbog nastupa Mayhema koji se održava sutra (29. maja) i koji ipak deli istu ekstremnu publiku sa Deicide (osim ako ste „only BM“ pozer kakvim naša scena obiluje, nažalost) ili po nekima neprihvatljive cene karte od 1800 dinara, tužni trend slabije posete o kom sam govorio u svom prethodnom izveštaju sa Gamma Ray koncerta se i ovog puta nastavio, tako da se te noći u velikoj sali okupilo svega (po slobodnoj proceni) oko 300-350 izgubljenih duša, i to uglavnom starije publike koja nedvojbeno i dalje pamti dane besmrtnih klasika koje su Deicide iznedili u prethodnoj deceniji, što je činjenica koja se pomalo zaboravlja zbog tereta poslednjih slabijih izdanja – brojka koja je u apsolutnoj disproporciji sa kvalitetom i značajem Deicidea, no šta da se radi… Zanimljiva činjenica je i ta što se Frubi dovođenjem Deicidea polako približava svom davnašnjem snu prolaska cele nekadašnje elite Tampe kroz našu zemlju – po mojoj računici mu je ostalo još da radi Malevolent Creation i Monstrosity (kad već Death ne može iz objektivnih razloga) – što je činjenica koju ja kao zakleti fan ovog zvuka mogu samo pozdraviti.

Uvek nezahvalnu ulogu zagrevanja publike i uvoda u celu priču odigrao je mladi beogradski bend Awaiting Fear koji je predstavljao žrtvu na kojoj se nameštao zvuk za dalje. Iako dominantno mutno i bučno u početku (zahvaljujući već i poslovično nezahvalnom terenu), sa daljim tokom svirke sve se kako-tako sredilo (koliko je već moglo) i Awaiting Fear predvođeni harizmatičnom Alisom na mikrofonu kojoj je u vokalnim dužnostima pomagao šarmantni basista Satan, su se u svojih pola sata, uprkos obogaljivanju usled navedenog faktora, adekvatno predstavili publici koja je polako pristizala i koja je sasvim fino odgovarala na vibracije koje je skupina sa scene odašiljala. Zvuk Awaiting Feara uporište nalazi u bazičnom Death Metalu (gde bih ja čak i prepoznao zvezde večeri Deicide u rifovskom radu i Satanovim scream vokalima) koji istini za volju nije još precizno izdefinisan i ima još prostora za popravku, ali ogroman plus bendu je svakako entuzijazam i ozbiljnost kojom pristupaju onom što rade, samim tim njihov pozitivan vajb sa scene se zarazno prenosi na ljude i diže atmosferu. Iako ne stari po stažu, veoma respektabilna koncertna kilometraža je iza njih i rekao bih da od njih tek treba očekivati ono pravo.

Posle kraće pauze, na scenu se penju vedete Srbije u Death Metal vodama i meni lično najdraži naš bend ovog usmerenja – Sacramental Blood, i po samom njihovom pojavljivanju su me neumitno spopala sećanja sa njihovih nastupa kojima sam prisustvovao gde su se predstavili u dobrom svetlu, a što se nije reflektovalo na objavljivanje kakvog studijskog snimka – i zaista, osim splita sa Ophiolatry tek treba da dočekamo zvanični nosač zvuka od Sacramental Blood, što je činjenica koja me baca u rebus, ali ako je suditi po pesmama koje momci prezentuju u live okruženju, vredi sačekati ako tako mora.

Kao i uvek, od prve sekunde pa do samog kraja Sacramental Blood je bombardovao nedužne ljude (kojih je polako bivalo sve više i više) svojom visoko kvalitetnom izvedbom tehnički zahtevnog i aranžerski nadahnutog brutalnog Death Metala. Nažalost, sam tehnički aspekt zvuka nije pratio kvalitet muzičke ponude (istini za volju, ovakvom svirkom zaista treba znati ovladati sa miksete), tako da su bubnjevi i vokal svojom glasnoćom poklapali gitare i bas, što je pomalo umanjivalo uživanje, no prevagu je ipak odnela Death Metal dominacija ovih veterana. Uz njihove stare favorite, odsvirana je i jedna pesma sa (konačno) nadolazećeg albuma i obrada Terrorizera „Dead shall rise“, koja je savršeno pogodila srca stare škole u publici i koju je sam Steve Asheim (bubnjar Deicide) propratio sa strane sa zadovoljnim osmehom na licu. Konačna presuda je naravno da je, uprkos svim promenama postave i teškim uslovima rada na ovakvoj muzici u Srbiji, Sacramental Blood potvrdio da su odavno stasali u respektabilnu trupu koja bez stida može da bilo gde u svetu deli koncerte rame uz rame s bendovima sličnog usmerenja.

Sala se konačno pristojno punila i posle vremena potrebnog za nameštanje bine za zvezde večeri na binu izlaze Deicide bez ikakvih introa, backdropova i banera, dajući time do znanja da će akcenat te nesvete večeri biti isključivo na Njenom Veličanstvu Svirci. Gromoglasno pozdravljeni od mase koja se od samog početka razjarila i rasplamsala kao vatre samog pakla dajući pravu pozadinu bendu, bateriju bubnjeva zauzima Steve Asheim, gitare drže Jack Owen (ex-Cannibal Corpse) i novopridošlica u bend, Kevin Quirion (Order of Ennead), koji je nedavno zamenio Ralph Santollu i konačno, svima dobro poznata masivna figura izranja iz mraka sa basom i stihom „No lord shall stand before myself“ započinje desekraciju.

Naravno, upućeni su već prepoznali da su navedene reči uvod za „Deicide“ sa epohalnog prvenca, a takvih je bilo dosta u publici. Deicide vezuje u kombo smrti uvodnu, „Dead by dawn“, „Once upon the cross“ i „Scars of the crucifix“ što je, treba li reći, propraćeno headbanging armagedonom u prvim redovima što je gorepotpisanom otežalo posao fotografisanja do besmisla, no da se ne lažemo, previše su mi bolova u vratu nanele pomenute pesme i u kućnoj varijanti da bi im odoleo u ovim uslovima, pa sam se i sam srećno prepustio čarima koncertne ludosti u pauzama fotkanja.

Tek posle četiri pesme Glen pozdravlja publiku i bez suvišnih reči koncert se odvija dalje; zvuk je veoma dobar, svi članovi su prekaljeni majstori svog zanata, ali ipak ceo šou vodi Glenova harizma i sve oči su uprte i odsutni pogled ka nebesima (iako je njegov gazda nastanjen u suprotnom smeru), bas gitaru koja izgleda majušno u tim ručerdama i karakteristični stav koji tako dobro poznajem sa fotki još od 1995. kada sam prvo naišao na intervju sa njim i gde sam ga u svojoj trinaestogodišnjoj naivnosti doživljavao kao samog Satanu. Istina je da je Glen sa godinama odbacio priče o posednutosti, samoubistvu u 33. godini života i Satanskim ritualima kao klinačke priče ostavivši samo svoju veru kao centralni aspekt benda, ali ne može se poreći da je on bio jedan od prvih koji su te stvari jasno i glasno izgovarali i doživljavali pretnje smrću i postavljanje bombi na turnejama, a danas je to više-manje prihvaćeno i bez posledica. E pa, te stvari su takve danas zato što su neki ljudi, između ostalih lavovskim delom i on, probili led i bili tu kad je bilo potrebno i ako ništa, samo zbog toga mu treba odati poštovanje kao jednom od preživelih ikona ekstremnog metala. Ali odlazim u digresiju neumitno pa je red da se vratim centralnoj priči; poslednji Deicide album „Till death do us part“ (znatno loš) je izašao još 2008. pa se bend odlučio za best of setlistu i sledstveno su svirane samo pesme sa prva četiri epimitska albuma i „Stench of redemption“, uz jedino osvrtanje na ostatak diskografije u vidu već navedene „Scars of the crucifix“ naslovnice, što je bilo više nego poželjno od strane, slobodno mogu reći, ogromne većine ljudi. Elem, dalje se ređaju kao na traci „When Satan rules his world“, „Serpents of the light“, „Blame it on God“, „Trifixion“, „Death to Jesus“… uz odlično naštimovan zvuk gde su ipak dominaciju odnosili Steveove razorne deonice i Glenov već tradicionalni growl / scream, no i gitarski rifovi su se sasvim pristojno razaznavali, a kompliment ide i na čujnost basa.

Već sam naglasio da je Glenova komunikacija sa publikom bila na minimumu i uglavnom se svodila na par reči / najava pesama, što su neki okarakterisali kao tezgarenje, ali očigledno isti nisu upućeni u njihov rad; naime, kao stari fan, posedujem recimo butlege iz Amerike iz godine 1997., gde je komunikacija još suvlja, na kraju krajeva poslušajte i oficijelni live „When Satan lives“ i videćete da ni tamo situacija nije znatno bolja. Jednostavno, to je Glen Benton, to su Deicide, bez patetičnih uvlačenja i podilaženja – samo svirka je u centru, što je na kraju krajeva i najbitnije, zar ne? Srpska publika vatreno po ko zna koji put dokazuje svoju fanovsku reputaciju i neprekidnim veseljem podržava roštiljanje sa bine, a vrućina u sali ne čini zadatak preživljavanja nimalo lakšim i grla koja se neštedimice troše još suvljim. Koncert se neumitno primiče kraju uz dodatno zakuvavanje velikim hitovima „They are the children of the underworld“, „Homage for Satan“, „Lunatic of God’s creation“ i „Kill the Christian“, posle kojih se Deicide povlače sa scene misleći da su nam iscrpeli poslednje atome snage, ali masa se ne da i glasnim urlicima ih izvlači na binu na bis koji je bio prava poslastica za stare fanove – „Behind the light“, „Dead but dreaming“ i „Oblivious to evil“ posle kojih se svi iz Deicide pozdravljaju sa ljudima iz prvih redova, dele im palice i trzalice što im baš i nije svojstveno, pa bih rekao da smo ostavili dobar utisak na njih, a na tu misao me navodi i podatak da dan ranije u Hrvatskoj pasivna publika nije izazvala Deicide na ponovno penjanje na stejdž.

Sve u svemu, eto, ubeležili smo konačno i Glen Bentona i kompaniju u koncertni notes i time se krug idola moje mladosti koje sam video uživo polako zatvara. Verujem da će u umovima svih koji su bili ovaj događaj ostati kao jedno kultno iskustvo čiji će se detalji dugo prepričavati (ako ništa, videli smo onaj čuveni žig na Glenovom čelu – još je tu), a koncertna sezona se nastavlja nesmanjenom ekstremnošću već sutra na Mayhemu, pa se vidimo tamo.