(VIDEO, FOTO) Iron Maiden u Beogradu: Spektakl bez emocija

Legendarni britanski sastav Iron Maiden posetio je Srbiju u okviru svoje velike Maiden England turneje, te proneo njima svojstven heavy metal kroz srpsku prestonicu. Spektakl za sve pare, ali i nedostatak emocija i iskrenosti u nastupu kultnog benda najkraći je opis onoga što smo videli tog 17. juna na Kalemegdanu.

• Nastupili: IRON MAIDEN + Ghost
• Lokacija: Kalemegdan, Beograd
• Datum: 17.06.2014.
• Tekst: Nebojša Lakić
• Foto: Nebojša Lakić i Aleksandar Veskov
• Copyright: SMP, 2014.

Priliku da nastupi pred Maidenima dobio je veoma zanimljiv švedski sastav, Ghost. Doom šmek, mrak/mistika/fantastičan vizuelni performans, praktično ogoljeni Mercyful Fate u kombinaciji sa svim i svačim, poprilično je šokirao prisutne, ali imajući u vidu kakve smo sve bendove gledali kao predgrupe Maidenima u proteklim godinama, ovoga puta se, barem po mom mišljenju, jedan fenomenalan sastav našao u mogućnosti da zasvira pred znatno većim auditorijumom nego što im popularnost u ovom trenutku dozvoljava, iako ono što rade nema skoro nikakvih dodirnih tačaka sa Čeličnom devicom.

Satnica je ispoštovana u minut, i Ghost je završio svoj deo nastupa dok su ljudi još uvek ulazili u koncertni prostor. I dok je stanoviti pilot parao nebo aviončićem i veselio prisutne, priprema za Maidene iskorištena je da se popije pokoje pivo, i ustanovi da se u fan pitu smestilo znatno više ljudi nego što bi trebalo. Zaista, koja je svrha plaćanja skuplje karte ako će gužvanje, gaženje i borba za vazduh da bude kao i u delovima gde je karta bila jeftinija… Kako bilo, metal je metal, malo kome su te stvari smetale, pa nećemo da cepidlačimo. Vreme je za Maidene, „Doctor, Doctor“ sa razglasa za kraj priprema, i koncert je mogao da počne!

Starije je bolje

Kao što i sam naziv turneje sugeriše, Bruce Dickinson, Steve Harris i ekipa kruže svetom svirajući stare pesme i klasike iz veoma bogate diskografije. Da li je to jasna poruka da ni sami nisu sigurni u kvalitet novijih albuma, ili jednostavno činjenica da će sve bolje da izgleda ako 20.000 ljudi, mlađih i starijih, peva sve pesme u glas, ne bih znao. Ali znam da prvi ja najverovatnije ne bih išao na koncert da se radilo o turneji poslednjeg studijskog albuma, tako da, prilika da se uživa u klasicima kao što su „Revelations“, „Seventh Son of a Seventh Son“, „Aces High“, „Moonchild“, „Phantom of the Opera“, „Wasted Years“ i drugi je svakako neprocenjiva.

Maideni kao Maideni – sve je grandiozno, bina fenomenalna, koreografija takođe – iza benda smenjivale su se zastave koje su pripadale svakoj od pesama, ogromni Eddie je, naravno, prošetao stejdžom… Pirotehnika, eksplozije i 20.000 ljudi u ekstazi (iz fan pita nije se moglo videti kolika je tačno masa u pozadini, ali sudeći po uspešnoj pretprodaji ulaznica, to bi trebalo da je validna cifra). Hit do hita svaka pesma, „The Trooper“, „2 Minutes to Midnight“, „The Number of the Beast“, „Prisoner“, „The Evil That Men Do“… Žal će da ostane zbog činjenice da je na listi bilo premalo pesama sa Somewhere in Time albuma (tek jedna), a ne bi smetalo, čak naprotiv, da smo mogli suzu da pustimo uz „Infinite Dreams“, „The Clairvoyant“ ili „Children of the Damned“. No, šta je, tu je.

“Scream for me Belgrade”

Za kraj prvog dela „Iron Maiden“, pa još tri pesme na bis, od kojih „Sanctuary“ za konačni pozdrav. Očekivao se još koji bis, i varijacije u set listi, ali sve je bilo striktno, pod konac precizno i – predvidivo.

Ovo poslednje je i jedna od najvećih zamerki samog koncerta. Nema iznenađenja, set lista se zna unaped, bend na bini kao programiran i pomalo bezvoljan. Verujem da bi me mnogi prisutni razapeli zbog ovih izjava, kao i onih koje slede, ali koncertni izveštaj najlakše je napisati tako da se koriste samo superlativi, a kako je ipak reč o subjektivnom doživljaju, te stvari morao sam da pomenem, šta god ko mislio o tome…

Ne znam, ispravite me ako grešim, ali koliko je zaista teško raspitati se malo o stanju u državi u koju dolaziš da sviraš, i sa bine reći nešto više od „Scream for me Belgrade“? Koliko je teško reći nešto poput „Ljudi, hvala što ste došli, divan vam je grad, ova iznad tvrđava…“. Ili: „Sledeća pesma ide za stradale u poplavama, naše srce je uz vas, ne daj se Srbijo…“. Ništa od toga, sve je potpuno proračunato i predvidivo – pesma za pesmom prema ucrtanoj set listi, i teraj dalje.

Treba reći i da je zvuk bio poprilično prosečan. Maideni imaju trojicu gitarista od kojih se, realno, nijedan nije čuo kako treba, izuzev kada je reč o solažama. Harrisova bas gitara više je „brundala“ i stvarala nedefinisanu buku, nego što su mogli da se razumeju odsvirani tonovi, a znajući stil sviranja ove legende i koliko prostora on dobija u ukupnom zvuku benda, teško da posao koji je tonac obavio to veče može da dobije visoku ocenu.

Dickinson je svoj deo posla odradio korektno, iako je bilo osetno na brojnim deonicama da je jednostavnije da ih prepusti publici, ili otpeva dublje. No, čovek nije baš u zlatnim godinama, pa je sve to sasvim razumljivo.

Na kraju, naglasio bih da sve napisano dolazi iz glave velikog fana ovog benda, kog smatra za najbolji metal sastav svih vremena, čoveka koji je Maidene gledao mnogo puta uživo, ali sa druge strane, dolazi i od čoveka koji je gledao i hiljade drugih, manjih i većih metal bendova u različitim uslovima, od malih klubova do festivalskih bina, a koji su ostavljali „srce u areni“ i mnogo jači utisak nakon nastupa. Malo više emocija i iskrenosti sa bine ne bi škodilo, uprkos činjenici da smo nesumnjivo prisustvovali spektaklu i jednom od najvećih metal koncerata koje ćemo biti u prilici da gledamo ove godine u Srbiji.