Norveški avangardni sinovi Vulture Industries, u okviru promotivne turneje za četvrti dugosvirajući album Stranger Times koji je nedavno izašao za Season of Mist, rešili su da po treći put posete našu prestonicu. Posle sinoćnje predstave, sasvim sam siguran da su ovi ljudi malo “pomereni”, i da ono što rade – rade iz čiste ljubavi prema svojoj umetnosti neukaljane nikakvim drugim elementima. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da pred sablasno praznim klubom bend održi OVAKVU predstavu?!
- Nastupili: Vulture Industries + Hteththemeth
- Lokacija: Klub Fest, Beograd / Zemun
- Datum: 20.11.2017.
- Piše: Slobodan Trifunović
- Foto: Miloš Stamatović
- Copyright: SMP, 2017.
Ovde bih odmah da iznesem ono što me je tištalo celo veče: ja znam da je ponedeljak, da je klub u Zemunu, da su isto veče u Beogradu nastupali Residents (iako čisto sumnjam da dele publiku sa Vulture Industries), ali kako je moguće da se jedva 30-ak duša skupi za ovakav događaj? Tek kada pogledam stvari iz svog ugla, perspektive nekoga ko mora da putuje nekoliko sati do glavnog grada, stvar postaje još gora. Zar je toliko teško prošetati se i provesti fino veče uz jedan obećavajući i zanimljiv bend, i pri tome podržati organizatore Mjolnir koji u celu priču ulaze iz istog razloga kao i grupa, iz ludačke posvećenosti prema ovoj muzici i stilu života iako neretko pri tome ostajući na gubitku? Priča davno ispričana, no ne znači da uvek nije neprijatna i da se ne zapitamo koliko će neki organizatori udarati glavom u zid i kad će rešiti da pošalju sve do vraga. No, da se ne bavimo više tim ružnim pričama i da krenemo da opisujemo onaj lepši deo večeri, zbog kog smo i došli…
…no da bi stigli do njega, ipak treba preživeti nastup rumunskog benda Hteththemeth (jednostavno nemoguće za izgovoriti), koji su podrška Vulture Industries na balkanskom regionu. Na osnovu prezentovanog, sasvim sigurno plaćeno mesto na turneji, i nadam se bar da su momci iz glavnog benda zaradili nešto, jer je zaista trebalo napora za odslušati ove Rumune.
Izlazak na binu pod maskama koje su Arcturus nekad davno koristili i koje su ubrzo nestale, pevač Lao Kreegan nastavlja da (nenamerno) zabavlja publiku svojim performansom koji uključuje pucanje iz pištolja u plišano srce, virenje kroz mini durbin (zaista ne izmišljam ove bizarne stvari) i kvazi dramatične vokale, dok je muzika koja ga podržava na tragu najslabijih klišea melodičnih gothic bendova devedesetih uz malo pridodate melodrame. U suštini, bend bi možda hteo da zvuči avangardno i kabaretski kao Vulture Industries, ali promašio je u svakom mogućem aspektu. Jako loše… ako ništa, zvuk za vreme nastupa im je bio OK. Sve u svemu, preživeti nastup Hteththemeth je jednako lako kao izreći njihovo ime u cugu bez teškoća.
Hvala nebesima, na binu ubrzo izlaze Vulture Industries i bez neke veće pompe započinju nastup uvodnom numerom „Tales of Woe“ sa najnovijeg uratka i pažnju odmah zaokupljaju dve činjenice: da je zvuk sasvim pristojan za ono što bend izvodi uprkos neadekvatnom prostoru, te da je pevač Bjørnar Nilsen jedan zaista sjajan frontmen. Svoje vokalne deonice čovek iznosi bez problema kao na albumu, ali ogroman bonus mu je dalo izuzetno spontano i harizmatično ponašanje.
Naime, uspeo je za vreme nastupa da iznese sto na scenu, da se popne na njega i peva sa istog, ubedi devojku iz publike da mu pomogne pri najavi pesme i još štošta, sve vreme komunicirajući sa publikom na jedan izuzetno spontan i prisan način tako da se svako od nas osetio kao da se Bjørnar baš njemu obraća. Kada se doda prethodno naznačen broj duša u publici, postaje još neverovatnije kako se Bjørnar trudio kao da je ispred njega bar desetostruko više ljudi, što apsolutno dokazuje moju tvrdnju o iskrenoj ljubavi ovih ljudi prema onome što stvaraju. Sve u svemu, bend predvođen njim je stvorio jednu bezmalo kabaretsku atmosferu što odgovara ambijentu koji Vulture Industries iznosi na svojim izdanjima, tako da se sudeći po tom aspektu može zaključiti da je koncert sasvim uspeo. Setlista koja je stala u sat vremena sastojala se od 10 pesama – ceo materijal je došao sa aktuelnog albuma i prethodnika The Tower, što je meni lično savršeno odgovaralo, jer su na ta dva albuma i dostigli samosvojan izraz, dok su prva dva za moj ukus previše ličila na Arcturus. Za kraj, bend je izabrao lucidnu „Blood Don’t Eliogabalus“, pri čemu je za vreme razigranog kabaretskog dela Bjørnar poveo voz kroz masu priključivši istom veći deo ljudi, što dovoljno govori o atmosferi koja se stvorila u Festu.
Sve u svemu, imali smo prilike da vidimo odličnu predstavu jednog respektabilnog benda pred poražavajuće malim brojem ljudi, što je nažalost postala bezmalo praksa za događaje koje radi Mjolnir. Ovi momci hrabro dovode drugačije i obećavajuće bendove različitih žanrova koje zaista treba čuti, no za prosečnog domaćeg metalca te činjenice nemaju nikakvog značaja. Kako bilo, oni koji su bili mogu biti samo zadovoljni ovim nastupom i nadati se da će Vulture Industries opet nekim ludim spletom okolnosti navratiti u naše krajeve u budućnosti.
