(FOTO) Septicflesh i Krisiun u Beogradu: “When I count to three, you will DESTROY!”

Došao je kraj najvrelijem metal martu u skorašnjem sećanju, na svojevrsnu žalost srpskih fanova, toliko da je sinoć bilo pošalica da će biti čudno kad se sledeće nedelje ne vidimo na nekom dobrom nastupu. Tačku na i udario je sinoćnji ekstremni metal paket koji je poharao Božidarac, što je možda malo čudan i nesvakidašnji izbor za metal koncerte, posebno kad se ima u vidu da je događaj prvobitno najavljen za Dom omladine. Ali znajući situaciju s cenama i činjenicu da se radilo o petku veče kada je tarifa još veća, razlozi premeštanja su i više nego jasni. Na kraju krajeva nije to neki problem, Božidarac je mesto koje ima tradiciju u underground krugovima, a sam klub se nalazi blizu centra, tako da nekih većih problema nije ni bilo…

Prvu poziciju i ulogu da otvori celu priču imali su švajcarski symphonic death metalci Xaon, i što se mene tiče, čini mi se da je ovo pay to play izbor benda, jer bih njihov nastup mogao opisati jednostavnom sintagmom – Septicflesh za siromašne. Očigledno je da ovaj mladi bend sledi kostur koji je zadao poslednji bend večeri i čini to na jedan nezanimljiv način. U prostoru nije ni bilo nešto fanova da isprate celo dešavanje, ali oni koji su bili tu su pristojno podržali bend koji je, ruku na srce, solidno zvučao, ali džaba tehnika kad duše nema. Iskreno sumnjam da ću se kroz neko vreme i sećati ovog nastupa, te da će mi trebati pismeno podsećanje da sam ih uopšte video.

Sledeći na binu stupaju zaogrnuti kukuljicama Šveđani Diabolical koji su prisutni na sceni već dugi niz godina, tačnije od 1998, ali nikad nisu zabeležili nekakav veći uspeh… Zašto? Ne bih da budem preterano maliciozan, ali po meni su uvek predstavljali nekakvu kopiju jačih igrača u zadatom momentu, iako je sve to zvučalo profesionalno i usvirano. Poslednji album Eclipse koji je izašao pre par meseci predstavlja totalan Diabolical zaokret u smeru simfonijskog ekstremnog zvuka te se i sam nastup najvećim delom oslanjao na te numere i pristup. Kao što sam već naveo, sam bend zvuči krajnje profi i vidi se da nisu na sceni od juče, te je uspeo da pomeri publiku koja polako puni Božidarac, no same numere ne nose nekakvu preteranu uzbudljivost. Takav mi je bio i sam nastup, tehnički korektno, ali ne nešto što će me zgrabiti za grlo i naterati da me bend uzme apsolutno pod svoje. No da budemo realni, mislim da je Diabolical zaslužio svojim predanim radom ovo mesto na turneji i da su dobro poslužili kao zagrevanje za ono što ide.

Sledeći bend na sceni predstavlja svojevrsnu anomaliju u lajnapu i jedino odskakanje od orkestralnog zvuka kojim su se svi ostali bendovi te večeri bavili. Tri brata Kolesne i njihova mašina za mlevenje pod nazivom Krisiun je tu da se (ako se ne varam) po treći put predstavi fanovima iz naše zemlje. Iako je bend na turneji na kojoj predstavlja aktuelni album Scourge of the Enthroned iz prošle godine, iskoristila se prilika da se prošara po celoj karijeri u njihovom standardnom tempu, što će reći brzo brže najbrže. Zvuk je bio solidan, možda pomalo glasan, ali na svu sreću, ova tri brazliska demona su dovoljno usvirana i bez komplikacija u zvuku da isti može da se postavi dovoljno kvalitetno u ovakvom prostoru. Za razliku od koncerta u klubu Gun gde je klaustrofobična prostorija pojela svu svirku i gledanje koncerta pretočila u mučenje, ovde se moglo adekvatno ispratiti Krisiun forsiranje đavolskih brzina. Iako ih smatram bendom koji apsolutno igraju na jednu kartu i koji su izdavanjem nekoliko nepotrebnih albuma sami ugrozili status spasilaca bestijalnog death metala koji su imali na početku karijere, moram reći da mi je sinoćni nastup legao kako treba. Bez nekog preteranog filozofiranja i razvlačenja, solidna setlista sa vrhuncem u lično omiljenoj numeri “Ravager” i posveti za besmrtnog Lemija (doduše, mogla se izabrati neka manje očigledna pesma od “Ace of Spades”) – sve je tu bilo kako valja.

Vreme je i za glavno jelo večeri, i cela scena se menja: backdropovi sa motivima još uvek atuelnog albuma Codex Omega zauzimaju mesto na stejdžu koji je zaogrnut dimom spreman da dočeka vedete grčkog simfonijskog death metal zvuka Septicflesh. Iako je bend započeo svoje putešestvije još početkom devedesetih, može se reći da su imali novi početak sa kultnim albumom Communion iz 2008., kada je i došlo do sjedinjavanja dve reči u imenu grupe. Sama setlista govori u prilog tome jer se na istoj nije našlo ništa iz perioda pre navedenog albuma kada je sam bend još više odskočio u pravcu pompeznih orkestracija čega se i danas drže. Lično bih voleo da se moglo čuti i šta iz ranijeg perioda, ali šta da se radi, sam bend ne krije tu činjenicu te je ostalo samo prikloniti im se ili otići.

Nastup započinje numerom “Portrait of a Headless Man” s pomenutog Codex Omega i zapada u uho pomalo siroviji zvuk nego što bih to voleo za ovakvu svirku, ali s druge strane, pozitivno je da simfonije koje su išle s matrice nisu pojele živu svirku kako je to već slučaj s ovakvim sastavima. Sam bend odenut u njihove standardne kožne uniforme je izuzetno živ i očigledno raspoložen da animira publiku, a celu priču apsolutno vodi basista i pevač Seth Siro Anton. Svojim neprestanim povicima i rečenicama ’’My friends, when I count to three, you will destroy!’’ Seth je na neki način i zabavio fanove, i učinio da se pomenute izjave uvuku u govor i posle samog koncerta, ali na stranu taj nenamerno zabavni momenat, ne može se poreći da čovek izuzetno sigurno vodi celu priču nastupa.

Ređaju se numere sa skorijih albuma bez nekog preteranog gubljenja vremena, a očigledno je da bend profesionalno radi svoje uprkos ne toliko impozantnoj poseti od neki 250 ljudi. Ruku na srce, oni koji su bili tu su baš podržali sam bend do te mere da sam se pomalo i iznenadio da se ovaj bend toliko prati kod nas. “Pyramid God” je sa samog početka izazvala erupciju oduševljenja te se takva atmosfera više-manje držala do samog kraja, s vrhuncem na “Anubis” s albuma Communion koju je sama publika i tražila više puta između pesama. Jedina zamerka, sem blago muljavog zvuka koju bih uputio nastupu Septicflesh je samo trajanje nastupa: naime,  samo 11 pesama u nešto više od sat vremena nije baš zadovoljavajuće ako bend zatvara veče. Moglo se tu naći mesta za još koju numeru…

Sve u svemu, imali smo prilke sinoć da prisustvujemo zanimljivoj stanici jedne ekstremne metal turneje, pomalo rizičnog izbora, imajući u vidu da se naši fanovi uglavnom drže nekih proverenijih imena, no na kraju mislim da se ipak isplatio rizik dovođenja ovih bendova u Srbiju. Ostaje da čekamo sledeći koncert (Marduk s gostima, april) i da se nadamo da će ovako koncertno bogati meseci kao mart postati češća pojava u Srbiji, ako ne i svakodnevica.