Miloš “Priestkiller” Stošić (Deadly Mosh, Motorcharge): Stisni muda i budi svoj, ne daj društvu da te menja!

Do sada je, vrlo verovatno, svima jasno da kragujevačka postrojenja, pored vrhunskog oružja i automobila za raju, fabrikuju i fenomenalne bendove i to u ne malom broju! Fokus ove priče za vaš i naš SMP biće jedan hiperaktivan i hiperproduktivan momak sjajnog glasa, Miloš “Priestkiller” Stošić, te njegova trenutna rabota u dva benda – Deadly Mosh i sada, Motorcharge.

Dva benda, dve uloge, dva dijametralno suprotna pristupa. Pa, da počnemo…

• Pitanja: Igor Stanić
• Odgovori: Miloš Stošić
• Web: Facebook – Deadly Mosh, Motorcharge
• Copyright: SMP, 2015.

SMP: Stole, pre svega, pozdrav od ekipe SMP-a i za početak blebetanja, odgonetni nam misteriju tvojih bivših, sadašnjih, budućih bendova i projekata. Probaj da napraviš neku hronologiju rada Priestkillera od početka vremena do sada.

Miloš Stošić: Zdravo Jimmy, dugo nismo zvanično ćaskali, a sudeći po prvom pitanju, biće ovo jedan interesantan intervju. Mnogi ne znaju da sam ja nesuđeni pijanista po struci, jer sam završio nižu muzičku školu u Kragujevcu na odseku za klavir, međutim u poslednjem trenutku sam odustao od srednje muzičke škole i upisao nešto totalno levo, a svemu tome je kumovalo moje interesovanje za gitarsku muziku, pa je klavir u tom trenutku prestao da mi bude interesantan, što se manje-više nije promenilo do dan danas, jer se ne sećam kad sam poslednji put nešto odsvirao na klaviru. Prvi autorski rad sam ostvario kroz bend Sarcophag, sa kojim sam snimio jedan demo pod nazivom “Soultaker”. Sarcophag je počeo sa radom 2005, a zvanično smo prestali da postojimo 2009, kada sam ja već uveliko bio u Deadly Moshu. U Sarcophagu sam bio samo pevač i tekstopisac, a u Moshu se sve to promenilo, i od starta sam krenuo da pišem svoje pesme, što je kasnije rezultovalo gomilom izdanja i doprinelo tome da se ostvarim kao kompletan muzičar.

Kada su nastale prve pesme Deadly Mosha?

Prve pesme Deadly Mosha su pravljene na mojoj staroj bas gitari koja je u tom trenutku imala samo tri žice, a s obzirom na to da su upravo “Fuck Holy War” i “Deadly Mosh” i sada najtraženije na našim svirkama, to dovoljno govori o tome da ti ne treba vrhunski instrument da bi napravio nešto što će se svideti ljudima. Od svoje 16-e godine sviram bas, ali sam to zbog pevačkih dužnosti totalno zapostavio jedno vreme, pa sam prešao na gitaru, koja mi je služila samo za pravljenje pesama, ali ne i za neko bog zna kakvo vežbanje, jer nikada nisam imao želju da budem gitarista.

U međuvremenu, bio si aktivan u još par projekata…

2010. godine sam pokrenuo Hard Ride i sa njima snimio jedan EP koji je bio u nekom old school heavy metal fazonu i kasnije jedan single “Werewolf”, koji je bio sušta suprotnost prvom EP-u. Upravo to traženje pravca je doprinelo tome da bend prestane sa radom 2012. godine. Iste godine sam pokrenuo Whorebreaker sa prvim basistom Mosha Nikolom Slavkovićem i to je zapravo trebao da bude Motorcharge, to jest ideja je bila manje-više ista. Mi smo snimili jedan EP sa četiri pesme i nažalost zbog obaveza koje smo svi imali prema ostalim bendovima, nismo mogli da nastavimo sa daljim radom. Iako nisam nikada želeo da budem gitarista, u tom bendu sam obavljao dužnost gitariste i jednim delom pevača, jer sam neke pesme pevao ja, a neke sadašnji basista Mosha, Aleksandar Milutinović.

Ipak, Whorebreaker u toj formaciji nije predugo potrajao?

Upravko tako. Kada sam video da od Whorebreakera nema ništa, sa prvim bubnjarem Mosha, Borom Petrovićem sam pokušao da taj bend vratim u život, međutim na kraju smo ipak rešili da promenimo ime bendu i krenemo iz početka jer se i postava promenila iz korena. Bora je svirao bubanj, Moca, inače gitarista i Mosha i Hard Ridea je svirao gitaru, a ja sam pevao i svirao bas. Trebalo je da ja još uvek sviram gitaru, i doveli smo nekoliko ljudi na probu da vidimo ko bi mogao da svira bas, međutim niko se nije uklopio u tu našu priču, i bend je bio neaktivan neko vreme. Sve se promenilo kada sam jednom prilikom prošao pored music shopa i rešio da ponovo kupim bas gitaru i preuzmem stvar u svoje ruke. Tako je i bilo, i eto danas tu postavu činimo Bora i ja, s tim što je Moca napustio bend iz ličnih razloga, a sada je u bendu Dušan Anđelković s kojim smo i snimili album prvenac. Što se Mosha tiče, tu bi tek moglo da se priča o tome, jer imali smo prilično burnu prošlost. Više od 10 članova je promenjeno za ovih 7-8 godina. U svakom slučaju sa tim bendom sam snimio dva albuma, nekoliko EP-eva, par kompilacija, split albuma, singlova i da ne nabrajam dalje. Snimili smo i spot za pesmu “Altar of Pain”, tako da je to moj matični bend i na njega sam najviše bio fokusiran svih ovih godina. Moje poslednje angažovanje van Mosha je bilo i gostovanje na prvom albumu benda Neters Shrine, gde sam gostovao na dve pesme kao vokal, i nadam se da će do kraja ove godine izaći i fizičko izdanje albuma.

Osvrt na Deadly Mosh. Imam utisak da je osećaj vezan za poslednji album United By Pain nekako dvojak. S jedne strane, sjajan album, vrhunska produkcija Ivana Ilića, te zaslužen nastup na EXIT-u, dok sa druge strane ukus u ustima kvari predugo čekanje na fizičko izdanje istog i po mom ličnom utisku, nešto slabija promotivna aktivnost.

Što se fizičkog izdanja tiče, EBM je uradio odličan posao i izbacio CD u decembru 2014. godine, tako da su svi još tada mogli da ga kupe, ali je problem nastao sa carinom i svim ostalim administrativnim peripetijama u Srbiji, pa smo mi naše CD-ove dobili tek šest meseci kasnije. Tako da nije kasnilo kompletno izdanje, već samo CD-ovi koji su bili namenjeni nama, što je na neki način postalo normalno u Srbiji, jer ovde sve kasni. Naš izdavač je uradio sve da album zaživi, tako da recenzije tog albuma možeš naći na mnogim portalima, webzineovima, ali i klasičnim časopisima. Dosta intervjua sam ove godine uradio za strane medije, što je doprinelo tome da taj album više zaživi u inostranstvu nego ovde u Srbiij. Što se tiče našeg angažovanja, mi smo dali sve od sebe da sviramo što više. Svirali smo u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Velikoj Plani, Kraljevu, Kruševcu, na kraju sve to začinili svirkom na ovogodišnjem EXIT festivalu, ali nam drugi faktori nisu dozvolili da sviramo još više. Ove godine smo trebali da sviramo u Rumuniji i Bugarskoj, ali zbog obaveza koje svi imamo prema našim regularnim poslovima, još uvek nismo našli dobre termine za to, ali se nadam da ćemo u bliskoj budućnosti svirati i van Srbije.

Koliko ste zadovoljni koncertnim aktivnostima, generalno gledano? Kakvo je stanje u Srbiji po tom pitanju?

Ono što nas je sputalo u nameri da koncertno budemo još aktivniji je pre svega nedostatak vremena i novca. S jedne strane, inostrane svirke smo morali da pomerimo zbog ličnih obaveza, a u Srbiji smo svirali samo svirke koje su nama lično odgovarale, i za koje smo bili makar minimalno isplaćeni, a to minimalno podrazumeva bar kompletne putne troškove. Obično kod nas problem nastane kad te neko pozove da sviraš za džabe, a ti mu kažeš hoću ako ti odeš kod mene na selo da mi izriljaš nešto gratis, pa se on još nađe i uvređen. Godinama smo se trudili da sviramo svuda, i često smo zaista išli i na svoj trošak, ali mislim da posle deset godina bavljenja ovim poslom, a to jeste posao jer ulažem i vreme i novac u njega, nema smisla pristajati na takve ponude, koje više doprinose tome da me ljudi ne shvate ozbiljno, nego nekoj adekvatnoj promociji benda i njegovog rada. Da sam hteo da živim od muzike tezgario bih narodnjake, ne bi se nikada bavio heavy metalom, ali to ne znači da sad treba još i da platim da bih svirao. E, upravo u tome jeste problem, i samo zbog toga nismo koncertno aktivni koliko bi mi želeli da budemo.

Šta možemo da očekujemo od Deadly Mosha u skorijoj budućnosti?

Trenutno se još uvek bavimo promovisanjem United By Pain albuma, ali spremamo i nove pesme. Spot za pesmu “Altar of Pain” je odlično prošao, već neko vreme se vrti na lokalnim TV stanicama, i kritike publike su za sada pozitivne što se tiče spota, ali i kompletnog albuma. Nadam se da ćemo uspeti da uradimo još jedan spot, a posle toga krećemo sa vežbanjem novih pesama. Ono što je zanimljivo je da za razliku od svih prethodnih izdanja, zaključno sa novim albumom, gde sam ja bio glavni autor, sada ulogu glavnog autora preuzima Luka Milošević, jer je već uradio nekoliko novih pesama za koje mislim da odišu tim nekim našim vajbom, ali u sebi nose i tu neku novu energiju koju je on uneo u bend. Svakako ću se i ja aktivno uključiti u pravljenje novih pesama, ali mislim da nam je bilo neophodno da se još neko uključi u autorski rad, jer neće biti lako premašiti kvalitet United by Pain albuma, koje je po meni, moj najkompletniji rad do sada. Ivan Ilić je takođe u ogromnoj meri doprineo albumu, i nadam se da ćemo tu saradnju nastaviti i u budućnosti, jer je on po mom mišljenju jedan od najboljih producenata u zemlji.

Nismo kopija Motörheada!

Skok na Motorcharge. Bend je gotovo antiteza (bez negativne konotacije) Deadly Moshu. Nasuprot brutalnoj snazi i poliranoj produkciji DM-a, stoji sirova rock/punk/NWOBHM energija trojke u kojoj ti obavljaš dvojaku funkciju basiste i pevača. Pošto je o Moshu dosta pisano, a o Motorcharge tek treba, pojasni fanovima SMP-a Motorcharge kroz uticaje, uzore i pristup pisanju muzike za bend…

Deadly Mosh je svakako mene obeležio kao muzičara i uvek sam se trudio da taj bend ide u korak sa vremenom, i što se tiče produkcije i što se tiče samih ideja. Iskreno, ne volim taj pristup koji mi imamo kada snimamo Mosh, jer se tu gleda svaka sitnica, ali je to s druge strane neophodno da bi postigli oni što smo zamislili, i to sam prihvatio kao nešto što mi je obaveza. Međutim, sama ideja Motorchargea se u potpunosti razlikuje od onoga što radimo u Moshu. Pre svega mi pesme za Motorcharge radimo uglavnom na probama, i ne osvrćemo se preterano na detalje, već više značaja dajemo samoj energiji. United by Pain je sniman šest meseci, a Take It or Leave It svega tri dana. Kada me pitaš šta je žanrovski Motorcharge, ja ne znam šta da kažem, pa često koristim neodređenu frazu “heavy rock & roll”. Idejno, taj bend svojim pristupom, a donekle i zvukom umnogome podseća na Motörhead, i to je i bila naša ideja od samog starta, ali mislim da ne bi bilo pošteno reći da smo kopija Motörheada, jer ipak u našim pesmama možeš da čuješ i gomilu drugih uticaja. Slušam zaista mnogo bendova, mnogo izvođača… Moji omiljeni bendovi su Motörhead, Venom i Manowar, ali recimo veći uticaj na rad Motorchargea ima Roky Erickson nego Manowar, da ne govorim o Inpesyu recimo, koji je meni takođe jedan od najboljih novijih bendova koje sam čuo.

Motorcharge je u potrazi za izdavačem, to znam. Ali isto tako ti za bend imaš specifične zahteve povodom fizičkog izdanja, jesam li u pravu?

Mi smo poslali promo materijal na više od 40 adresa izdavačkih kuća, međutim niko od njih nije bio zainteresovan da radi kasete ili ploče, svi su hteli da izdaju na CD-u. I onda sam doneo odluku da dalji rad nastavimo bez izdavača, i da sami odradimo jednu količinu kaseta, koju bismo prodavali na koncertima i preko naših oficijelnih stranica. I mislim da je i to odraz tog nejebavajućeg stava koji imamo prema celokupnoj muzičkoj sceni, onome što će drugi da misle o nama i da li će nas shvatiti ozbiljno ili ne. Mi jednostavno sviramo ono što volimo i ne dozvoljavamo da nam drugi kroje planove, jer mi smo tvorci onoga što je pred nama. CD-ove nismo hteli da radimo iz prostog razloga što nam se tako može. Iskreno, ja ne vidim da mnogo ljudi uopšte kupuje to sranje, i smatram da su bendovi mnogo bolje funkcionisali dok su postojale samo ploče i kasete. Čak i Internet po meni ima daleko veći značaj od CD-ova, jer je pružio priliku i drugim manje poznatim bendovima da dođu do svojih slušalaca. Taj format nosača zvuka se pokazao kao kompletni fijasko, bar po mom mišljenju, jer je stvorio više problema nego koristi, i obezvredio sam ugođaj slušanja originala od recimo slušanja mp3 pesama. Kasete i ploče sa sobom nose taj ritual slušanja, koji CD nema, i neće ga nikada ni imati. Uostalom ja još aktivno slušam ploče koje su proizvedene pre 40 godina, a kompilacija Anthraxa koju sam uzeo na CD-u pre nekih osam godina, odavno više ne radi kako treba. Mnogi se neće složiti sa mnom. Recimo Luka, gitarista Mosha, je u potpunosti zadovoljan svojom kolekcijom CD-ova, i njemu taj format odgovara. Meni ne odgovara, i to je to, čista stvar izbora, o ukusima ne treba raspravljati…

Da li obaveze oko dva benda ikada dolaze u koliziju ili uspeš iste da izbalansiraš?

Motorcharge je jedini bend koji sam pored Mosha shvatio isto toliko ozbiljno, ali zbog samog pristupa stvaranju i snimanju pesama, ta dva benda ne mogu da dođu u sukob. Kada bih Motorchargeu posvetio ono vreme koje posvećujem Moshu, onda bih definitivno morao da se opredelim za jedan bend, ali kao što već rekoh, Motorcharge je u potpunosti spontan bend, koji zavisi od kreativnog trenutka i toga koliko smo inspirisani na samoj probi, i ne zavisi od mog slobodnog vremena koje provodim kod kuće. Kada na internetu promovišem DM, tada promovišem i Motorcharge, jednostavno spajam lepo i korisno.

Deo o bendu Motorcharge završavam ponovo stereotipnim pitanjem o planovima ekipe. Gde ti tačno vidiš Motorcharge na sceni u Srbiji, imajući u vidu da na njoj egzistira mali broj bendova sličnog opredeljenja, te da zbog karaktera svirke komotno možete da svirate sa benovima različitih profila?

Naš krajnji cilj je da redovno snimamo novi materijal, da se potrudimo da ga prezentujemo publici što je više moguće, da takođe sviramo uživo što je više moguće, ali ne po svaku cenu naravno. Naše koncertne aktivnosti su ograničene željama publike, i samim interesovanjem iste. Kao što si i sam rekao u pitanju, mi sviramo vrlo čudnu svirku, bar za vreme u kome živimo, i samim tim smo ograničeni interesovanjem za naš rad. Ukoliko ova priča zaživi, i privuče neku publiku mi ćemo svakako svirati češće, ali i da ne privučemo neki veći broj ljudi, mi ćemo svirati iz razloga što to volimo i što nam se tako može. Odavno sam ukapirao da nisam baš stručnjak za pravljenje radio-friendly pesama, ili onih pesama kojima bi se došlo i do one publike koja ne voli preterano rock & roll, i drago mi je što je to tako, jer ne želim na svirkama Motorchargea da vidim ljude u kravatama i fensi odelima, već barabe sa ulice. Ja možda jesam završio muzičku školu, ali naučio sam da sviram na ulici, i to će zauvek ostati moje životno opredeljenje. Planiramo da odradimo promociju albuma početkom iduće godine i tu će sa nama svirati još dva totalno drugačija benda. U pitanju je Intox, odličan HC/punk/neo crust sastav iz Kragujevca i Metež, čiju muziku bi oni morali da definišu, jer i oni sviraju nešto što je metal, ali sa stavom punkera. U svakom slučaju to je bend koji je dobro poznat ovdašnjoj publici i koji je takođe ove godine izbacio svoj prvi album, takođe samostalno. Uostalom boli me uvo ko šta svira, sve dok je to rock & roll a i dok ima smisla.

Personalni deo: Stole basista ili Stole pevač. Stole muzičar ili Stole autor?

Vidim ja da si ti bio nadaren za školu, jer su ti svi odgovori tačni. Smatram da sam i basista i pevač, a po mom mišljenju, muzičar koji nije autor, i nije zapravo muzičar, već zanatlija. Zato i prezirem tezgaroške bendove. Jebeš ti to šta se sviralo nekad, daj da vidim šta ti imaš sad da kažeš! Ako svoj rad baziraš samo na tezgarenju i to radiš zbog love, ti si za mene zanatlija, ma koliko love zaradio. A i situacija kod nas je kao po običaju nenormalna, pa je mnogo profitabilnije raditi obrade, nego svirati nešto svoje, i to je glavni razlog što postoji ovoliko cover bendova. S druge strane preko medija nam se nameću neka sranja u vidu ovih takmičarskih emisija, Idol, X Factor, Zvezde Granda i ostale pomije za gladna usta napaćenog naroda. Društvo nam je estradizovano, i muzika se smatra najlakšim načinom da dođeš do para. Ja kapiram što ja lično ne mogu da živim od ovoga, ali ne kapiram kako raznorazna gamad može. Razgologuziš se i izigravaš debila, dok pevaš pesmu koju je napravio neki tamo stručnjak jel’te, koji debelo to naplaćuje, dok ljudi koji stvarno stvaraju nešto što vredi ne mogu da dođu do izražaja, a ja garantujem da oni ujutru bolje iskenjaju, nego što ovaj napravi nekim tamo razgologuženim isprdcima. E sad naravno ja ne krivim ni njega, jer čovek mora od nečeg da živi, a i nije on kriv što mi imamo niske kriterijume, pa i ne mora da bude Wagner da bi zadivio domaću publiku.

Vinil, pa kasete

Za sve ovo gore je potrebna određena individualna disciplina i vežba. Ima li nekog specifičnog pristupa u muzičkom radu, vežbanju, pisanju ili ne? Radiš li planski ili instiktivno?

Planski ni u WC ne idem nego isključivo kad me potera. Tako i u muzičkom smislu, ne forsiram sebe da napravim nešto, već kad imam inspiracije, i kad osetim da imam šta da napravim to i ostvarim. Što se vežbe tiče, tu zaista treba dosta rada, ali mnogo toga dolazi i od tebe samog. Znači, ako ti vežbaš kao manijak, a nemaš u sebi dovoljno stava da staneš iza tog vežbanja, to ti ništa ne vredi. Što se pevanja tiče, bitne su vežbe disanja, pravilno pevanje, ali to sve zavisi i od samih fizičkih mogućnosti, jer nažalost svi smo ograničeni u vokalnom smislu, i ne postoji pevač koji je dobar za sve stilove. Ali daleko je bitnije da ti kad izađeš pred tu publiku, objasniš šta hoćeš da kažeš. Lemmy nije neki stručnjak za pevanje, ali on izađe i ubedi te da zna šta radi. Mustaine, Tom Araya i mnogi drugi, takođe nisu rođeni za operske pevače, ali imaju stav i daju sebe dok to rade, a to se svakako oseti. Što se basa tiče, tu naravno tek treba vežbe, i meni je tu jako pomogla muzička škola, gde su me stalno opominjali da kad vežbam, radim to najsporije što mogu. Ja ne idem u krajnost da sedim satima i vežbam nešto što mi nije potrebno za muziku koju pravim, ali to što sviram mora da zvuči dobro, a da bi to bilo dobro potreban je konstantan rad.

Ti si vatreni ljubitelj audio kaseta… Jel’ si emotivno vezan za njih, postoji neki određen razlog za to? Taman u sklopu ovoga odgovori nam na pitanje: CD vs vinil vs audio kaseta vs mp3?

Na ovo sam već jednim delom i odgovorio, ali evo da apsolviramo. CD definitivno nije nešto što meni preterano znači. Najviše volim vinil, pa tek onda kasete. Imam gomilu kaseta i ploča, i kad god sam u mogućnosti uzmem nešto novo. Nisam kolekcionar u nekom širem smislu, i uzimam samo one albume koji mi se sviđaju. Jedini bendovi prema kojima sam kolekcionarski nastrojen su Motörhead, Venom i Manowar, ali i to je zato što mi se svi albumi ovih bendova sviđaju, kad bi napravili neki koji mi se ne sviđa ja ga svakako ne bih kupio. MP3 mi je smeće, to nema nikakvu vrednost, ali s druge strane je to vrlo praktičan format, jer da nije njega ko zna koliko bendova do sada ne bih imao priliku da čujem. MP3 treba da postoji, ali eto, samo kao informacija, da ti čuješ kako zvuči neki bend, pa ako ti se svidi ti odeš i kupiš njihovo zvanično izdanje, ili eto, ukoliko nisi u mogućnosti da nađeš njihovo zvanično izdanje, da ipak imaš priliku da slušaš muziku koja ti se dopada.

Šta ti od navedenih stvari najviše pomaže u karijeri: Rakija, pivo, vino, cigarete ili nešto deseto?

Iskreno, od svega toga jedino pomaže rakija pred snimanje u studiju, jer mi otvori bronhije pa mi glas bude malo čistiji no inače. Cigarete nikako ne bih preporučio, jer znaju da zasmetaju, kao i alkohol generalno, ali da se ne lažemo, pušim i pijem, ne kažem da možda neću prestati sa tim, ali za sada je tako. Nikada nisam vodio nešto posebno računa o svom glasu, jer to mi je totalno bezveze. Pevaću dok mogu, kad ne budem mogao onda ću samo da sviram i to je to. Glas je potrošan materijal, i on više zavisi od genetike, nego od poroka. Svi mi imamo rok trajanja, i ja ne bežim od toga.