Beogradski metal sastav Quasarborn planirao je veliki promotivni koncert u Domu omladine Beograda ali, kao i mnoge druge stvari, priča je odložena dok se situacija sa aktuelnom pandemijom koronavirusa ne vrati u normalu. Pevač i gitarista benda Luka Matković u razgovoru sa SMP kaže da je sastav u potpunosti bio spreman da ovu promociju odradi kako treba, i dodaje da poseta koncerata nije apstraktan pojam, već sve zavisi od samog benda i promotera.

– Ukoliko imate šta da ponudite ljudima, i ukoliko dobro ispromovišete svoj koncert, nemate razloga za strah. Na poslednjih nekoliko koncerata The Stonea nije moglo da se diše koliko je ljudi bilo. Mortal Kombat je svirao pred skoro 3.000 ljudi u Hali sportova prošle godine. Šta god ko mislio o ovom bendu, to je ogroman uspeh, za poštovanje. S obzirom na količinu truda koju smo uložili u ovaj album, spotove, promociju, i sve ostalo, iskreno verujem da bi koncert bio izuzetno uspešan, da nas virus nije sprečio – kaže Luka.

SMP: Luka, kaži nam pre svega, kako provodiš ove karantinske dane? Viđaš li se ikako s ekipom?

Luka Matković: Iskoristio sam ovih mesec i po dana da se odmorim od brzine modernog života, sviram za sebe, gledam šta me zanima po internetu, čak sam uzeo da igram i video igre, što nisam radio bar deset godina. S ekipom se ne viđam, svi smo po kućama, osim što sam jednom video Tomasa kada sam otišao do njega po neke majice, i što sam vozio Dimitrija kod devojke, da bi se izlagao što manjem broju ljudi. (smeh)

OK, Quasarborn priča počinje pre samo nekoliko godina, ali je pre toga većina članova bila u bendu Space Eater. Šta se tu zapravo zbilo, otkud želja za novim bendom kada je SE koliko-toliko bio etabliran na domaćoj, pa i regionalnoj sceni?

– Karlo (basista i čovek odgovoran za održanje Space Eatera nakon Boškove smrti) je imao dosta jasnu viziju kako Space Eater treba da zvuči, izgleda, i imao je neke svoje ambicije dokle i na koji način želi da gura taj bend. Za sedam godina koliko smo svirali zajedno, često smo imali nesuglasice oko tih stvari, pogotovo kada su u pitanju vokalne deonice. Ja sam u početku bio baš klinac, i pored njega sam sazreo i on me je naučio mnogo čemu. Prvobitno sam pokušavao da sve te neke svoje (prvenstveno vokalne) ideje ubacim u pesme Space Eatera, ali Karlo je odbijao sve čemu je smatrao da tu nije mesto. I Tihi je imao svojih ideja, koje smo i Karlo i ja odbijali. Prosto, Space Eater je oldschool thrash metal bend i tu nema mnogo filozofije. Tihom je to dugo smetalo, jer je svirao samo deo muzike koju voli, a meni je tek dosta kasno postalo jasno da Space Eater ne treba menjati i da ako želimo da sviramo nešto drugačije i žanrovski “otvorenije”, treba da napravimo nov bend. Znali smo da će nam trebati dosta vremena da dostignemo nivo koji je u to vreme imao Space Eater na domaćoj sceni, ali zato smo se potrudili svim silama da to što pre postignemo.

Kakav je trenutni status Space Eatera – da li je to zapravo gotova priča, ili?

– Što se tiče budućnosti Space Eatera, to ostaje na Karlu. Jako je teško u današnje vreme naći posvećene ljude koji će svirati u bendu koji je jedan ozbiljan hobi, a ne zarađuje novac.

Vi ste odmah vredno prionuli na posao i već krenuli sa radom na prvom albumu. Odradili ste dobru promotivnu kampanju i mnogi su vaš prvenac jedva dočekali. Od albuma The Odyssey to Room 101 prošle su samo dve godine i svakako je i dalje svež. Kako ga ti posmatraš danas? Da li bi išta promenio na njemu?

– The Odyssey to Room 101 je pečat određenog vremena. Pesme su zapravo pisane u periodu od 2011. do 2015. za Space Eater, i u skladu s time su ograničene na način koji sam objasnio malopre. Taj album je na neki način naš prelaz sa Space Eatera na Quasarborn. Kada ga sada poslušam u celini, dosta mi je tmuran i naporan, što je na neki način i bila poenta koncepta. Verovatno bih danas ubacio još dosta začina u vidu dodatnih instrumenata i vokala.

Usledilo je i nešto koncerata po regionu, te mini tour sa Kojotovim sastavom Remedy. Kako su ljudi reagovali na vas, znajući da sad to nije SE priča?

– Mislim da su nas ljudi poredili sa SE mnogo manje nego što smo očekivali. Mada je bilo nekih usklika da sviramo “Bombs Away” i tako to, ipak su nas ljudi ili videli prvi put, ili bili svesni da je u pitanju nov bend. Dosta naše nove, mlađe publike, nažalost i ne zna za Space Eater.

Quasarborn

Nakon samo dve godine, vi ste snimili i samostalno objavili i drugi album. Prvo da se zaustavimo ovde… Zašto samostalno? Da li se ga nudili nekim kućama? Da li je lakše ovako?

– Lakše sigurno nije, ali danas je manje izdavaštvo u svetu metala poprilično besmisleno za bendove koji umeju da sami plasiraju svoje izdanje i koji imaju sredstva za to. Bili smo u kontaktu i sa nekim malčice većim izdavačima, ali smo zaista bili neprijatno iznenađeni ugovorom koji je trebalo da potpišemo. Prosto, shvatili smo da je najbolje da sve uradimo sami i da niko ne može da nam ponudi preterano bolje uslove od onoga što sami možemo da stvorimo.

Da li misliš da se objavljivanje albuma A Pill Hard to Swallow, koji je zapravo bio spreman godinu dana nakon The Odyssey to Room 101, možda desilo prerano? Imali ste unapred smišljenog materijala ili ste jednostavno bili vrlo inspirisani?

– Mislim da je u današnje vreme neophodno da bend bude konstantno prisutan u žiži javnosti koliko je god to moguće. Pesama je bilo baš dosta, i želeli smo da nam se više ne gomilaju, i da ne sviramo više pesme koje su napisane pet i više godina pre izdavanja. Što se tiče reakcija, postoji i onaj deo ljudi kojima se više sviđa prvi album, ali prosto prirodno evoluiramo kao bend, i siguran sam da će i naredni materijal biti dosta drugačiji.

Koliko pomaže to što imaš svoj studio? Da li je zapravo lakše kada se ti sam “bakćeš” albumom ili da to neko drugi uz tvoju konsultaciju uradi?

– Pomaže i te kako. Ne mogu ni da zamislim koliko je teško bendovima koji nemaju sreće da imaju uslove koje mi imamo. Verovatno bi mi bilo lakše da to neko drugi radi, ali tih para nemamo. (smeh) Glavni problemi rada na svom albumu su verovatno preterani perfekcionizam i prevelika očekivanja. Na sreću, ja sam vremenom naučio da se izborim s time, i sada je to samo još jedan projekat u mom studiju, iako malo zahtevniji, zbog same prirode muzike i aranžmana.

Luka Matković - Citadela studio

Ovde ćemo popričati još malo o studijskom radu. Možda ljudi i ne znaju, ali koliko je bendova prošlo kroz studio Citadela i koja su ti izdanja najdraža? Šta misliš o ostalim snimateljima i producentima u Srbiji?

– Kroz moj studio je prošlo sigurno stotinak bendova. Što se tiče toga koja izdanja su mi posebno draga, iz najrazličitijih razloga to bi bili Toxic Trace – Torment, Young Husbands – En Route, The Stone – Nekroza, svi albumi Nadimača i svi moji skoriji radovi. Što se tiče mojih kolega, to je jako zanimljivo pitanje. Jako poštujem Ivana Ilića Ćilija iz Kragujevca, i neki njegovi radovi su bili miljama ispred svega drugog u ovoj zemlji u vreme kada su se pojavili. Isto važi i za Miloša Mihajlovića Pilećeg, s tim što su mi se više sviđali njegovi stariji radovi od skorašnjih. Pileći je pogotovo dobar u radu i odnosu s ljudima i kod njega se uvek rado odlazi. Pomenuo bih i Nikolu Mijića koji je možda prvi u Srbiji pravio snimke koji su parirali onome što se dešavalo u svetu. Međutim, veliki problem je što dosta naših kolega ne prati nove tehnologije i vodi se audio mitovima koji su prisutni na ovim prostorima još od sedamdesetih godina prošlog veka. Takođe, postoji mnogo onih koji kupe audio interfejs, mikrofon, skinu Cubase (program za muzičku produkciju) i odmah sebe nazivaju snimateljima, mikserima, producentima. Naravno, od nečega se mora početi, tako smo svi počeli, ali treba biti svestan kada je to što radiš prešlo iz hobija u nešto ozbiljnije.

Luka MatkovićKada bi, recimo, mogao da dobiješ originalne trake po jednog domaćeg i stranog metal benda, da ih ponovo smiksaš i udahneš im novi život, koja bi to izdanja bila? Sigurno postoje neka za koja misliš, u bre, sjajne ploče, ali me produkcija živcira. (smeh).

– Uh, nikako ne mogu navesti samo po jedno. Na pamet mi odmah padaju razni thrash metal albumi iz osamdesetih, Exodus – Pleasures of the Flesh, Intruder – Psycho Savant… Pa onda, na primer, Agent Steel – Order of the Illuminati, ili Sepultura – Arise. Sigurno postoji još dosta albuma kojih ne mogu da se setim. Od domaćih – voleo bih ponovo da smiksam dosta svojih starijih radova (smeh).

Pored Quasarborn, član si još nekoliko bendova, poput Bombarder, Eyesburn… Kada pogledamo, sve su to apsolutno različiti bendovi, kako se snalaziš i kako nađeš vremena za sve to?

– Što se tiče ostalih bendova, Bombarder mi ne oduzima toliko vremena, povremene svirke, probe i pisanje i snimanje pesama. Jako sam voleo taj bend od malena, a volim ga i danas. S druge strane, nisam član Eyesburna, već samo menjam Laleta na gitari kada nije u mogućnosti da svira. U suštini, Quasarborn mi je primarna stvar, Bombarder sekundarna, a ostale muzičke projekte prilagođavam tome.

Koliko instrumenata sviraš? Misliš li da će bavljenje muzikom biti tvoja večna preokupacija?

– Sviram gitaru, bas, bubnjeve i pevam. Nekada davno sam znao nešto malo da sviram violončelo. Iskreno se nadam da će muzika večno biti moja okupacija, ali nikad ne znamo šta budućnost nosi.

Quasarborn

Po netu sam video neke ulične plakate gde si negativno targetiran… Imaš anti-fan klub? U kom gradu? (smeh)

– Ah, to su bili plakati izlepljeni u blizini Crne Kuće u Novom Sadu, kada smo u decembru tamo svirali sa Dagonom i Sigma Epsilonom (čiji sam isto član). U suštini, plakati su sadržali prekriženu moju fotku i ispisan slogan “NO FUN – NO MOSH – NO CORE – NO TRENDS”. Pošto sam imao period ozbiljnog loženja na Mayhem i black metal, znam da je u pitanju omaž načinu na koji je Euronymous prozivao poznatog floridskog producenta Scott Burnsa na svojim izdanjima. Stoga me to navodi na zaključak da su u pitanju neki klinci, blackeri, kojima na neki način predstavljam “moderni”, “netr00” metal, otprilike ono što je Euronymousu predstavljao američki death metal ranih devedesetih. Kad pomislim da je u tu akciju uloženo dosta truda s njihove strane, donekle sam i počastvovan što sam im simbol nečega, makar negativnog, ali svakako jako interesantno dešavanje. (smeh).

Luka, hvala na vremenu izdvojenom za naš portal. Šta u budućnosti možemo očekivati od vas? Možda novi album krajem godine? (smeh)

– Hvala vama što ste me “ugostili” (smeh)! Zapravo, uveliko radimo na novim pesmama, razmenjujemo ideje i pišemo nove stvari trenutno u karantinu, tako da će sledeći album sigurno biti relativno uskoro. Ipak, prva stvar koju želimo je da konačno održimo pomenuti koncert, tako da – vidimo se uskoro!