Niški doom metal veterani The Bloody Earth 2016. godine vratili su se na scenu posle dve decenije pauze. Postava i zvučna slika danas su nešto drugačiji u odnosu na period od pre 20 godina, ali ono što je ostalo karakteristično je da je muzika koju Nišlije stvaraju ostala na vrlo visokom nivou. Goran Mladenović, jedan od dvojice osnivača benda, ističe da osim imena i dva originalna člana, nema puno toga sličnog između The Bloody Eartha nekad i sad.

– Promenio sam se u suštini i sam, pre svega. Dvadeset leta je puno, sazreo sam, spoznao život u svoj njegovoj surovosti, muci… Sličnost sa tim vremenima pre 20-tak godina je da smo i dalje usamljeni u tom nekom izrazu, i dalje se teško dolazi do nastupa, mada se stvari bar za nijansu kreću u boljem smeru – kaže Mladenović u ekskluzivnom razgovoru za SMP.

SMP: Kakav je život u Nišu ovih dana? Financial Times je objavio listu evropskih gradova i regiona budućnosti gde se nalazi i vaš grad…

Goran Mladenović: Čemer, jad, beda. Ne dajte da vas zavaraju plasirane vesti, izmišljene statistike, licemerje… Za Evropu je Niš možda grad budućnosti, za Nišlije grob. Zašto? U srcu Evrope postoji grad gde se zemljište i infrastruktura dobijaju za džabe, gde ti Vlada poklanja 9000€ po glavi roba, što je otprilike dovoljno za 8 godina plaćanja „doprinosa“, i na izvol’te dobijate roblje koje obavlja poslove za koje nije potrebna škola ni kvalifikacija, već samo potvrda oftalmologa da nisi daltonista i psihologa da nisi retardiran, a za platu koja je manja nego u dalekoj Aziji. To je surova slika sadašnjice nekada industrijskog i Univerzitetskog centra.

Novi album Inevitable pobrao je vrlo pozitivne kritike, kako kod publike, tako i medija. Kako ste to uspeli? Odakle inspiracija nakon toliko godina?

– Da, takav prijem i kod publike i kod „kritičara“ je, iskreno, i nas po malo iznenadio i zatekao. U suštini, od kada smo ponovo počeli sa radom, rekli smo da idemo „bez kompromisa“, radimo ono što želimo i kako želimo. Nismo se obazirali na neke komentare tipa „a što nema ženskih vokala?“, „lepo, al’ su pesme malo predugačke“ i slično. Uglavnom je na sva ta pitanja moj odgovor glasio „Zato što tako želim!“. E, takav pristup je iznedrio Inevitable i mislim da je to bilo presudno, da su i publika i mediji prepoznali tu iskrenost i stav i nagradili nas izuzetnim prijemom. Takođe, ogroman doprinos je dao i Vlada iz Associated Act studija, koji se maksimalno potrudio da skonta priču (iako nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa doomom) i u tome i uspeo, pa je završni proizvod ispao više nego odličan i mi smo sa te strane apsolutno zadovoljni. Što se inspiracije tiče, mislim da je dovoljno rečeno u odgovoru na prethodno pitanje.

The Bloody Earth

Važite za jedan od prvih doom metal bendova kod nas. Jedino je, čini mi se, beogradski Drift izdao album pre vas. Pored uvek prisutnih heavy, thrash, death, black metal bendova, kako je biti poprilično usamljen u doom metal zvuku?

– Bez namere da zazvučim arogantno (pre će biti neinformisano), čuo sam u to vreme za Drift, ali nisam imao prilike da čujem materijal, nisam ni znao da su imali album… Kako je biti usamljen u zvuku? S jedne strane, to nam daje neku dozu ekskluzivnosti. S druge, pak, strane, nema mogućnosti za saradnju, za pravljenje scene… Po meni, scena nije samo puko postojanje gomile bendova. Za scenu treba da postoji dovoljan broj stilski srodnih bendova u određenom regionu, ali sa svojim ličnim izrazom i pečatom, koje prati postojana publika (NWOBHM, Bay Area thrash, Seattle grunge, Florida death, Swedish death, Finski goth, NOLA… Britpop na kraju krajeva). Šta mi možemo reći? Srpski metal? Šaka thrasha, šaka deatha, malo power zmajoljubaca, par doomera…

Od kada smo ponovo počeli sa radom, rekli smo da idemo „bez kompromisa“, radimo ono što želimo i kako želimo

Godinu-dve nakon objave albuma Requiem of Weeping Souls prestali ste s radom, a neki od vas nastavili su u sastavu Duh predaka. Koliko se ta priča razlikovala i zašto to nije zaživelo?

– Nisu neki, samo ja… Duh Predaka je nastao neposredno nakon prestanka NATO bombardovanja. Sama ideja je bila drugačija od TBE, fokusirana na patriotski nastup, muzički u epic fazonu, što je u to vreme bilo prilično unikatno… Raziđosmo se u prijateljstvu, ponajviše zbog političkog neslaganja i ideja u kom bi pravcu bend trebalo da nastavlja. Patriotski bend sa tematikom Kosovskog boja, a neki nisu imali m**a za nastup u Kosovskoj Mitrovici. Tu je bio kraj. A i zato što sam zajeban kao vođa benda. Nažalost i ovu priliku moram da iskoristim da pomenem našeg tragično stradalog Srđana… Kažu da čovek stvarno umire kad umre sećanje na njega. Srki će večno da živi…

The Bloody EarthČini mi se da je uvek postojalo interesovanje oko TBE, čak i kada niste aktivno radili. Pojavili ste se na kompilaciji Scream Until YU Like It, beogradski Buffalo Revenge vam je reizdao debi album na CD-u. Sada promovišete novi album koji je objavljen na disku i kaseti… Koliko sam video, u planu je i vinil?

– Izgleda da si u pravu, što se tiče tog konstantnog interesovanja. Dešavalo se puno puta da me pitaju kada ćemo, ili zašto se ne okupimo ponovo… Možda nije bilo pravo vreme. Izgleda da su se nedavno sve kockice poklopile i eto nas ponovo. Jači nego ikada, što je uveliko i zasluga „novih“ momaka. Vinil jeste u planu, ali o tom – po tom. U svakom slučaju, bićete prvi koji znaju. Prvi ste nas provalili i za „reunion“… Očigledno je da imate nekog opasnog insajdera. (smeh)

Koncertno ste aktivni. Pamtiš li neke svirke posebno? Može li se vaš sound verno preneti uživo?

– U stvari, toliko smo mnogo svirki imali, da ih pamtim sve odreda… Što se zvuka tiče, trudimo se da prenesemo što je vernije moguće. Naravno, mnogo je faktora, klub, razglas, tonac… Trudimo se kad god možemo da angažujemo gorepomenutog Vladu iz studija da nam radi ton. Prosto, toliko smo ga izmrcvarili na snimanju da je naučio pesme napamet, a i, kao što rekoh, zna priču. Što se svirki van zemlje tiče, Švajcarska je potvrđena (Cirih i Bazel), a trebalo bi da se uklope i Ljubljana, Zagreb i Skopje. Naravno uz apsolutni hajlajt godine – Explosive stage na EXIT-u.

Ti si uvek bio muzički aktivan, sviraš li sada u još nekim bendovima? Možeš li za ljude koji vole tehnikalije reći ponešto o svojoj opremi koju koristiš?

– Trenutno, samo TBE. Raindogs (southern/stoner) su trenutno na raspustu. Mada pričamo nešto da krenemo ponovo, to mi dođe kao relax-psihoterapija. A oprema nije ništa „vow“… Nema ova Niška sirotinja para za neke bombe. Jackson Warrior, Line6…

Kakvi su dalji planovi? Misliš li da je ova postava benda dosta stabilna da zaživi duže nego prethodna?

– Ovog puta se nećemo predati tako lako. Momci sa kojima sada radimo su dobri i posvećeni ljudi, stabilni, pre svega, da mogu da izdrže ćefove dvojice džangrizavih seniora… U suštini, ova postava će za par meseci već biti dugovečnija od prve. Posebno mi je drago što počinju da aktivnije učestvuju u stvaranju. Biće i noviteta uskoro, samo polako, sve u duhu dooma. Slow your pace… Ne bih baš sve odma’ da otkrijem…

Komentari