Drugi album benda Nadimač, Po kratkom postupku, koji se za kratko vreme izborio za status udarne pesnice srpske thrash metal scene, bio je dovoljan povod da sa hiperaktivnim pevačem Danilom progovorimo koju o svemu vezanom za ovu grupu.

  • Pitanja: Slobodan Trifunović
  • Odgovori: Danilo Dača Trbojević
  • Web: Myspace.com/nadimacbend
  • Copyright: SMP, 2011.

SMP: Pozdrav Dačo! Kako je, šta se radi ovih dana?

Dača: Ehej, pozdrav Slobodane… Evo, ne znam kako je kod tebe, al’ ovde je toliko vruće da mi se mozak kuva. Ležem u 4 ustajem oko 9-10… Na severnoj sam strani zgrade i imam sunca po ceo dan… Inače obožavam leto, ali ovo je stvarno morbidno.

Povod za ovaj razgovor je, naravno, nedavni izlazak drugog Nadimač albuma Po kratkom postupku. Reci mi, za početak, da li smatraš da je bend izbegao „zamku drugog albuma“ i nadmašio prvenac?

Po reakcijama ljudi mislim da je premašio, iako nismo baš očekivali da će ljudi da ga prihvate odmah, a ni da će da ga prihvate još bolje nego prvenac. Sigurno ima i onih kojima je prvi album bolji, nekima je čak Metal je Rat EP najbolje izdanje, ali u globalu je ovo do sada najbolje prihvaćen snimak Nadimača.

Čini mi se da, iako se opet radi o prebrzom thrash metalu, Nadimač nalazi veću originalnost na novom albumu. Kako bi ti opisao vaš zvuk i da li uopšte misliš da je originalnost bitna stavka jednog metal benda i zašto?

Meni je „originalnost“ najvažnija, i mislim da ako zbog nečega treba da nastavimo da sviramo, to je zbog tog razvoja ideja koje će svoj zenit dostići negde na 4. – 5. albumu. Mnogi kritičari su nas pohvalili da iako smo jedan od bendova u talasu oživljavanja thrash metala danas, ne pokušavamo da kopiramo neki bend iz 80-ih (iako se taj duh oseća, već pičimo svoju priču). Mislim da bendovi koji predstavljaju kopiju nekih bendova, koliko god ti bendovi na koje se oni ugledaju bili dobri, jednostavno maše temu i besmisleni su. Naš stil sad svi zovu crossover thrash, ali realno, to je zaista samo PRAVI thrash metal, sa uticajima punka i grinda i hardcore punka, ali u istom procentu učešća koji su ovi pravci uticali na thrash na samom početku. Da podsetimo, ni Metallica, ni Slayer, ni Sepultura, ni Anthrax nisu koreni thrasha, (iako su pioniri thrash metala) – koreni thrasha su u starom heavy metalu, punku i hardcore punku iz čije je kombinacije pravac koji sviramo nastao. Da je reč o PREBRZOM thrash metalu… Hmm da… Iako smo mislili da će kad se snimi album on biti komercijalniji od prvenca, ispalo je da je ovo ekstremni thrash za baš iskusne thrashere, grindere i ostale koji baš vole brzu buku… Jbg, ne možeš protiv sebe.

Opet je omot veoma zanimljiv i na istom vidimo produžetak priče sa Državni neprijatelj broj kec. Možeš li nam reći nešto više o tom aspektu albuma?

Omot je radio neki Kinez, njega je platio label, a mi nismo imali kontakta sa njim, tako da nažalost, ne mogu ni da izreklamiram čoveka. <smeh> Ideja za omot je naša, i sve detalje smo morali potanko da objašnjavamo izdavaču, a on kineskom umetniku. Slika i tema omota je jednostavno priča dešavanja oko nas koja na ovaj ili onaj način utiče na naše živote. Tu je kritika materijalizma, kapitalizma, korumpiranih predstavnika institucionalizovanih religija, sekti, sirmoaštva, straha od slobode, Amerike, Evropske unije, nuklearnog naoružavanja, energije… blabla… Neko bi omot nazvao politički nekorektnim, al’ šta da se radi, mi samo ukazujemo na činjenice.

nadimacpokratkompostupku

Veoma bitan deo Nadimač priče jesu svakako tekstovi, i po meni novi album se pomalo razlikuje od debija i u tom delu. Šta ti kažeš o tome, reci nam nešto o tematici zastupljenoj na albumu.

<smeh> Hvala. Pa da, tekstovi su ODUVEK bili jedan od važnijih delova Nadimač priče. Prvi album je dobio dosta dobre kritike što se tiče tekstova, jer se ljudima koji su ih skapirali svidela višeslojnost, neozbiljno/ozbiljno, sarkazam i više tema u jednom tekstu. Za novi album hteo sam da tekstove prikažem ili jako iskreno po ličnim iskustvima (Samo kec, Znakovi, Kičma puca, Smrtonosni ribolov), sarkastičnim/crnohumornim temama (Udri pseto, Vitezi medicine), antisistemskim tipa Hapsi sve, ili onim sa skrivenim porukama koje otkrivaju o čemu se radi u pesmama. Bekstvo od slobode je recimo po Fromovoj teoriji „bekstva od slobode“, Gas do daske je o japanskoj sekti koja je zbog svog fanatizma u Japanu potrovala nervnim gasom sarinom putnike podzemne železnice, Između dve vatre je analogija Jungove teorije ličnosti i slobode, a u isto vreme omaž srpskoj vojsci i borbi u prvom svetskom ratu. Recimo Lapot govori o drevnom slovenskom običaju ubijanja staraca koji više nisu u mogućnosti da privređuju i predstavljaju teret za zajednicu ili porodicu, a u isto vreme je i kritika modernog društva, odnosa i otuđenja porodica koji ne poštuju više svoje pretke i roditelje već ih trpaju u domove za stare kao neke beskorisne predmete. Nekima su tekstovi na prvom albumu bolji, neki više vole ove nove, u svakom slučaju nisam želeo da ponavljam ni stil ni ideje, već da poruke učinim manje uočljivima osim za one koji se malo ne potrude i skapiraju o čemu su pesme.

„Pleasure to kill“ obrada je jedan veoma zanimljiv detalj (ko je čuo zna na šta mislim), kako ste došli na ovu ideju i u kojim okolnostima je pesma snimljena?

Obrada Kreatora je prst u oko svim iskompleksiranim bendovima u svetu koji su uništili death metal, grindcore, a polako će i thrash, pa i sve ostalo time što pokušavaju da umesto ideja ponude tehnikaliju ili usiljenu brzinu i tako uništavaju sam duh ove muzike. Jbg, realno to je pesma u duhu SOD, Napalm deatha, ili Brutal truth… Ono, kratko ali direktno. Pogledajte pesme bendova iz 60-ih ili 70-ih, dva tri rifa a kakve pesme, ono je večna muzika, a današnja izdrkavanja bez dve ideje će sutra da se zaborave. Takvu muziku bez duše podržavaju isti takvi bezidejni tipovi kao što su i oni koji je prave. Nekima se obrada nije svidela, jer su valjda mislili da smo opet previše neozbiljni i da smo to odradili iz dosade. Pa i jesmo, ali kao kontru trendu na današnjoj sceni.

Reci nam nešto i o gostima na albumu, članovima bendova Fastkill i Cripple bastards, Da li su to vaši prijatelji i kako je do saradnje uopšte došlo?

Muziku grupe Cripple bastards jako volim jer se oduševim time kako kombinuju italijanski hardcore, thrash metal i death metal da bi dobili nešto što ne predstavlja nijedno od ta tri već grindcore koji retko ko danas tako svira. Plus pecač Djulio D bastard zna srpski, pa mi je bila želja da na srpskom otpeva deo pesme Hapsi sve, budući da se bavi kritikom sistema pa je onda vezana i za rad Cripple bastardsa. A i lik je u underground priči od 88’ što kao član CB, što kao izdavač vinila i ko zna čega sve ne (FOAD). Čak sam i radio par omota za reizdanja Ghost ridera, Blasfemije i sl, na vinilu za FOAD. Kad je dolazio u Bg išli smo na pivo u neku kafanu zajedno sa drugarima iz Analitja, Acroholie i No abusea i bila je dobra bleja. Fastkill… <smeh> njih sam ne znam gde izvukao odavno, i uklapalo mi se što su Japanci tako da sam iscimao pevača da snimi intro na japanskom i engleskom, i lik je to bez problema odradio. Lepo od njih. Trebalo je da na albumu gostuje i vokal brazilske grupe Violator, ali nama se žurilo oko snimanja pa nismo mogli da se iskombinujemo na vreme.

Poslednje dve pesme na albumu su na engleskom, zašto je to urađeno, kao bonus? Postoji li ideja o celom albumu na tom jeziku?

Wang (ADP) naš izdavač nas je zamolio da snimio pesmu na englskom, što smo i uradili i snimili dve engleske verzije, zaslužio je čovek. Valjda je mislio (i misli) da ćemo se tako probiti i do američke ili ne znam čije publike, mada ja ne mislim da to preterano ima veze, jer ionako ne mogu baš previše da razumeju tekstove koji opet i ne mogu da se prevedu a da zadrže iste poruke. A i bend se zove na srpskom i ima logo na ćirilici koji niko osim nas ovde ne može da pročita. <smeh> Postojala je ideja da se snimi best of album na engleskom, koji su čak htela da finansiraju dva labela, ali smo odlučili da ipak za sad nema potrebe za tim. A jbg, šta da se radi, mi smo srpski bend i eto nastavićemo da pevamo na srpskom.

Koliko znam, prvi tiraž albuma ide u paketu sa bonus DVDom, šta se nalazi na njemu i u koliko kopija je odštampana ta verzija?

Tako je, Kinez je odradio dobar posao i izdao naš Live DVD snimljen prošle godine u Dangubi. DVD sadrži cert+peglačinu, neke slike, i dva snimka sa gitarijade Ratkovo 2010, kao i snimke sa koncerta Municipal Wastea gde smo svirali, čisto da se zapamti i podseća na onu atmosferu i ludnicu. Mislim da je tiraž DVD-ja oko 500 kopija, ali nisam siguran, znači uz svaki drugi CD ide jedan DVD. Ove godine ćemo kao i 2009. „obradovati“ ljude koji vole Nadimač sa „diehard“ pakovanjima, u kojima će biti višebojna majica (sa nekom jezivom crnohumornom porukom), novi album CD, Live DVD, prišivač, i nekoliko nalepnica Nadimač. Ovo će biti dosta jeftino, verovatno oko 10 evra, da bi ljudi koji nemaju previše novca mogli da dođu do ovog fensi izdanja. <smeh>

Dosta split izdanja je već iza vas, pa na objasni to polje delovanja Nadimača…

Uvek sam voleo split izdanja i ona za mene ne prenose samo muziku već i interakciju i drugarstvo između bendova, scena, pa i izdavača. Poenta našeg izdavanja split cdova/kaseta/vinila je u tome što smo do sad izdali u Kini, Koreji, Meksiku, Makedoniji, Bugarskoj, Turskoj, Brazilu itd. a to je super jer na taj način publika u tim zemljama može na ovaj ili onaj način da sazna za nas. Evo u planu su još nekoliko splitova sa bugarskim, čileanskim, holandskim i nekim drugim bendovima i sl. Po nekim planovima, možda se desi da u budućnosti izdamo split vinil sa Violatorom, mada to već najviše zavisi od dogovora Kill Again Records i ADP ili kako već ispadne.

Area Death ponovo izdaje Nadimač album, pa pretpostavljam da su bili zadovoljni uspehom debija, zar ne? Kako protiče saradnja sa Kinezima, ima li mogućnosti da posetite njih i čak odsvirate neki koncert?

Pa izgleda da jesu bili zadovoljni, ali treba imati na umu i to da je Wang veliki čovek i veliki borac za underground, tako da i to što se njemu sviđa naša muzika utiče na to da nas izdaje. Ne verujem da on na našim izdanjima zaradi koliko na većim američkim ili nemačkim bendovima, ali eto, izgleda da mu ide dovoljno dobro sa našim CD-ovima da nas ponovo izda. Javio mi se pre nekog vremena lik koji prodaje u radnji naše CD-ove prvog albuma, i kaže da ga kupuju ljudi koji vole Dragon balls serijale (zbog pesme Zmajeva jajca). On nam je kao prijatelj jednom rekao da bi želeo da uspemo u karijeri i jednog dana potpišemo za neki stvarno veliki label tipa Earache, Relapse ili slično. Teško da ćemo do Kine, jer zato treba raditi turneje prema Aziji, a to teško da smo u mogućnosti da radimo… Ko zna, možda jednog dana.

Kad smo se već dotakli koncerata, reci mi nešto o aktivnosti Nadimača na tom polju u periodu između dva albuma…

Hmm da, osim što smo posetili mesta gde smo već bili. peglali smo prvi put u Smederevu (jebeno dobro, publika se izgazi), Kruševcu (dosta ljudi dolaze), Lukavcu, Bosna (fanatici), Ratkovu (gitarijada cool), Šid (gradski trg, to u BG nećemo doživeti), prvi put smo svirali i u Grčkoj u Solunu i bilo je neverovatno u svakom apektu. Tamo ne samo da smo rasprodali sve što smo imali, nego je publika sve vreme radila circle pit, i u svakoj pesmi na bini je bilo po par ljudi koju su pevali refrene NA SRPSKOM, skakali grlili nas i sl… odlično. Uskoro slede svirke po Srbiji, Bosni i sl, a ići ćemo po prvi put da sviramo i u Bugarsku – to će biti vrhunski.

Ti si jedan od zasigurno najaktivnijih ljudi na našoj metal sceni što se tiče promocije svog benda, možeš li mi reći šta su po tebi fundamentalni aspekti u promociji jedne grupe i kako bi bendovi trebalo to da rade? I naravno, tvoje mišljenje o stanju srpske metal scene u 2011…

Fundamentalno je da to ne radiš zbog para, riba ili dokazivanja sebe nekome. Ako to radiš kako valja, onda je razlog taj što misliš da bend odražava tvoje ideje i ono što ti želiš da stvaraš i podeliš sa ljudima isplati se stotine sati slanja emailova, poruka, odgovaranja na pozive, dogovaranja svirki, izdanja isl. Evo sad smo skoro radili dve serije majica benda, kosa nam je otpala od stresa jer treba sve to organizovati, napraviti, poslati, ali kad na kraju pogledaš otišlo je 90 Nadimač majica u 15 gradova i mesta u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, pa sve do Nemačke, Francuske ili Japana, eto to je bilo lepo iznenađenje i verovatno je vredelo truda. Takođe je bitno da bend ne predstavlja samo 4-5 likova koji idu na probe, sviraju i sl, meni su ljudi iz benda najbolji prijatelji, i jedni drugima dođemo skoro kao porodica, izlazimo zajedno i van probi i koncerata (što ume da bude naporno <smeh>), tu su i bivši članovi Nadimača (prvenstveno Dule) koji je još deo priče sad kao organizator i kad zatreba autoprevoznik. <smeh> (pozdrav za Ksantiju). Prilično je naporno trošiti energiju na sve strane, posebno kad imam još dosta aktivnosti druge vrste, jer mi vreme i nervi odlaze na sve strane, ali to je deo mojeg shvatanja undergrounda i dobro se osećam kada nešto radim oko promocije benda ili kad pomažem nekom drugarskom bendu – to je valjda najbolja nagrada za trud.

Komentari