Svima vama koji ste iole upućeni u domaću scenu, ime ovog čoveka govori samo po sebi. Max Butcher, dugogodišnji borac za metal, ostavio je traga u svim delatnostima direktno i indirektno vezanim za omiljen nam pravac. O proteklom periodu, i svim dešavanjima kroz toliko godina, najbolje će vam reći sam Max lično…

  • Pitanja: Nebojša Lakić
  • Odgovori: Max Butcher
  • Web: Butchersound.com
  • Copyright: SMP, 2003.

SMP: Pozdrav Max! Šta se radi kod tebe ovih dana? Reci nam kako živi jedan porodicni čovek-metalac? Kako maleni dečak :)?

Max: Puno pozdrava i tebi Laki, lepo što si se setio i mene matorog Metalca hehehehe. Kod mene ti je uvek, što se kaže, rasprodato. Evo ti kako izgleda jedan moj prosečan dan: 6:00 ustajanje do 8:30 skidanje mailova, odgovaranje i sl.; Odlazak na posao br. 1; 14:30 odlazak na posao br. 2; 20:30 dolazak kući, skidanje mailova, odgovaranje i sl; Kupanje sina, igranje itd; Odlazak u grad sa ljudima iz benda pa sutra opet sve isto. Naravno, sve vreme tu je neki Metal. Posao br. 1 je grafički dizajner u Novinsko i Izdavačko-grafičkom preduzeću Svetlost, koje postoji od 1940. godine (to ti je recimo kragujevačka Politika). I tu se naravno ceo dan sluša Metal (Lordi, Sentenced, Alice Cooper, Blue Oyster Cult, HIM, Ozzy Osbourne, Vilajet…). Posao br. 2 je DVD-club mog najboljeg drugara, pogodi Metalca, i tu se sluša ama baš sve od glam-a do thrash-a. Dok sam vikendom na poslu br. 3, a to je koordinator za nove tehnologije u NGO Millennium. Kancelarija mi je do prostorija G17 plus gde radi moj dobar prijatelj, Metalac, i tu se iživljavamo. Tako da sam navučen na Metal žestoko i ne bih mogao da zamislim dan bez Metala. A i bez svog sina, koji koliko mogu da primetim ipak više voli malo žešći zvuk nego neke balade. Naravno, sve to u granicama normale.

Mnogo stvari bih želeo da te pitam, pa mislim da je najbolje da krenemo od početka. Reci mi, kako i kada si uopšte pokrenuo Butcher Sound? Znam da si jedan od najvećih metal distributera u istoriji ovih prostora, pa mi reci kako si se uopšte počeo baviti tim poslom?

Uhm, vrlo davno to beše. Mnogo je bilo teško doći do muzike u 80-im godinama. Sećam se da sam moju omiljenu ploču iz tog perioda, Destruction – Release from agony, poručio preko neke rodbine iz Nemačke i dobio je tek sledeće godine. Znači bio sam prisiljen da iznalazim načine za nabavljanje muzike. Neki moji drugari su bili u to vreme veoma lenji, pa su mene maltretirali da im nabavljam ploče i sl. I tako je sve to počelo, zvanično pod imenom Butcher Sound avgusta 1990. godine. Sada je sve mnogo lakše, jednostavnije, a i brže i ljudi nisu baš mnogo zahvalni na tome. A i ne znaju ni da cene ono do čega dođu lako.

Uporedo sa tim, radio si i na jednom od najboljih fanzina na ovim prostorima (koji je bio skoro kao magazin) – Butcherian Vibe? Koliko brojeva pomenutog magazina je objavljeno, i kakav je bio odziv čitalaca, ovde, a i u inostranstvu?

U pravu si, ali to nije bio moj prvi dodir sa fanzinaštvom. Krajem 80-ih radio sam fanzin Defenders of the Faith, sa mojim velikim prijeteljem Bobom Markulinčićem, koji je sada veliki Metal menadžer i promoter u Hrvatskoj. Recimo samo da smo onda radili intervjue sa demo bendovima kao što su Dark Tranquillity, Aggressor, Mayhem… Pre fanzina/newslettera Butcherian Vibe radio sam i magazin naziva Vilajet. 1000 primeraka koji su rasprodati za svega par meseci!!! Pošto nisam mogao da nađem ljude koji bi radili magazin sa mnom, započeo sam rad na Butcherian Vibe-u. Izašlo je do sada 3 broja ukupnog tiraža 1500 primeraka. Ovde kao i sve što je domaće bude prihvaćeno tek nakon što te prihvate napolju. Reći ću samo da je elitni američki časopis Metal Maniacs celu stranu posvetio upravo mom fanzinu i evo dela onoga što su rekli: „…From the glossy cover and attractively designed layout within, Butcherian Vibe is yet another high quality medium of Metal journalism born in Europe for the whole world to enjoy…“

Skoro da ne postoji ništa vezano za metal, a da se ti u tome nisi oprobao: novinar, muzičar, promoter, distributer, menadžer… Odakle vreme i volja za sve to?

Kao što sam ti već rekao, ne mogu da zamislim dan bez Metala. U njemu sam od 1982. godine i slobodno mogu reći da mi je u krvi. Kao što možeš da primetiš uvek pišem Metal sa velikim M iz poštovanja. A vreme se uvek nađe za ono što zaista voliš.

Kao novinar, danas si aktivan u Explosive magazinu. Šta misliš o tom časopisu danas, i da li je moguće povući paralelu: Explosive vs Hard Metal magazin?

Novinarskim poslom se bavim baš dugo vremena. Mada sam član NUNS-a i „freelancer“, ipak sam odlučio da budem deo redakcije Explosive Magazina, jer mislim da zaista ima ogroman potencijal i to van granica naše zemlje. Ima nas šestorica koji ga radimo, kao i nekoliko saradnika. U startu je u tome razlika u odnosu na Hard Metal koji je bio prenatrpan ljudima. Ogromna je sličnost sa Hard Metal magazinom mada mislim da je sada sve savršenije i profesionalnije. A Hard Metal je najprodavanija novina na ovim prostorima (oko 50.000 tiraž po broju).

Takođe, verujem da si se u svom životu nagledao „mali milion“ odličnih koncerata. Koje bi pomenuo kao omiljene?

Meni su svi koncerti kao deca hehehehe. Recimo da sam najviše uživao gledajući i družeći se sa Grip Inc., Clawfinger, Sentenced, Dark Tranquillity, Nightwish, Moonspell, Entombed i Napalm Death naravno.

Sa novinarskog, pređimo na distributerski deo tvoje ličnosti. Danas, kad je piraterija u proterivanju sa ovih prostora, kaži mi koje kuće distribuiraš posredstvom Butchershop Distribution? Uz to, veliki si promoter domaćeg metala, što se vidi u tvoj menadžerskom delu, pa mi kaži šta si konkretno uradio za bendove Introitus, Amon Din, Diluvium, Slovenska Nekropola… (možda još neki?)?

ksluzivno distribuiram Listenable, Adipocere, Morbid, Scarlet, Aftermath, Sentinel Music, kao i gomilu malih underground kuća i bendova. Ugovor za Introitus je potpisan 1996. i to na 3 albuma u vreme kada je bila misaona imenica izaći iz zemlje. Međutim, bend se raspao. Diluvium takođe ima ugovor na 3 albuma, i drugi se očekuje u 2004. godini. Slovenska Nekropola je tipičan srpski bend tako da nismo nešto ni pokušavali van granica naše zemlje mada su izašli na brojnim kompilacijama. Grupa Thimble je potpisala ugovor za album za jednu kanadsku diskografsku kuću, ali su se raspali tako da se ništa od toga nije desilo.

Tvoja muzička karijera je takođe za pohvalu. Reci mi kratak istorijat benda Mortuary, ko je pored tebe još bio tu, šta ste sve snimili, šta je sve od toga danas ostalo?

U najkraćim crtama. Mortuary je nastao 1990. godine, 1991. smo snimili tri kasete koje su izdate i bile prodavane u celoj staroj Jugoslaviji. Vojska, rat i druga sranja su nas sprečila da napravimo nešto više i 1993. smo izdali poslednji materijal. Dosta dobrih i posećenih koncerata. Mnogo, ali zaista mnogo pisama podrške sa svih strana. Čuvam još uvek jedan džak sa pismima upućenima nama. Sve u svemu bilo je lepo. Postavu su činila 4 drugara: Max – vokal, Petran – solo gitara, Dule – bubanj i Šone – ritam gitara. Doneli smo Death Metal u našu zemlju i bili prvi bend koji je svirao dva bas bubnja (ne dupla pedala, već 2 bas bubnja!). Deset godina po raspadu, Bane Lokner i Active Time su izdali CD Epitaph: 1990-1993 na kome se nalaze svi snimci Mortuary, a ovih dana izlazi i u kasetnom formatu. Kao i spot koji se vrti na dosta televizija.

Jedan od projekata u koji si danas umešan, svakako je i nešto najzanimljivije – bend (ili projekat?) koji se zove Vilajet. Po mom subjektivnom mišljenju, ono je savršen, i veoma originalan materijal. Svaka čast! Čija je to bila ideja, i šta se dalje planira sa tim bendom. Možda koncert ili objavljivanje albuma?

Vilajet je bend. Ideja oko samog Vilajeta je potekla od Nikole Zornića (nekada klavijature Slovenska Nekropola). Naime on i Aleksandar Rakonjac su radili muziku za neku pozorišnu predstavu i neke vokale sam ja otpevao. Pošto nam se svima svideo taj trip i kako je sve to ispalo, Nikola mi je je obećao da će da mi napravi ceo album. Malo posle toga smo počeli sa snimanjem, svakodnevnim vežbanjem i sl. i danas je Vilajet jedan veoma kompleksan organizam koji raste i razvija se. Dve godine smo snimali album i ovih dana je konačno urađen master. Kompletan layout nam radi direktor Narodnog muzeja u Kragujevcu gospodin Vidan Papić i polako sve spremamo za izdanje. Ne žurimo nigde, jer mislim da smo napravili album koji je van vremena. Koncerti će krenuti najverovatnije po izlasku albuma a bubnjeve će svirati jedan od najboljih rock bubnjara iz naše zemlje. Neću reći ko je on, ali biće veće iznenađenje nego kada je Filip Žmaher počeo da peva Metal.

Poslednje što sam saznao, jeste da si počeo da pevaš u bendu Amon Din. Ispravi me ako grešim. Kako teče ta saradnja?

Ne grešiš. Do saradnje je došlo sasvim spontano kada smo snimali dve nove pesme koje bi bile bonus na Dinamoneyezed CD-u. Probali smo, i svima u bendu nam se veoma dopalo tako da smo jednostavno rešili da tako nastavimo i ubuduće. Moj i Sašin glas su totalno različiti tako da se vrhunski dopunjavamo. Imali smo jedan koncert gde smo isprobali kako sve to zvuči i mogu ti reći da su ljudi uživali više od dva sata (kvalitetnog programa hehehehehe).

Vreme je da se dotaknemo i srpske Metal scene. Šta misliš, ima li nade za bendove sa ovog prostora? Koje bi istakao kao tebi draže? Uporedi današnju scenu sa onom iz ex YU.

Ima. Pitanje je samo vremena kada će domaći bendovi da se opamete i da rade zajednički ka istom cilju bez pljuvanja, podmetanja i sl. Kao i da shvate prostu činjenicu da svet traži originalnost, a ne kopije. Kopija imaju već i sami previše. Kao meni zanimljive grupe izdvojio bih Deponiu, Dark Carnival, Kinoviju, Sacramental Blood, Punished. Scena onda i sada nije pretrpela neke značajne promene. Skoro sve je ostalo isto. Grupe ljudi favorizuju neke grupe koje to zaista ne zaslužuju, dok se onima koji zaista saslužuju podrška ne pruža dovoljno. Recimo Švedska scena nikada ne bi bila tako jaka da svima nije pružen jednak tretman, a na publici je da se odluči kome će da se prikloni. Previše je malih-velikih zvezda.

Da li je to to? Mislim da smo prošli sve sfere tvog delovanja. Za kraj bih te zamolio da našim čitaocima iskreno kažeš – da li je vredelo provesti sve te godine u borbi za svima nam drag Metal? Da li bi ponovo izabrao takav životni put da se možeš vratiti u vreme kad si počinjao? Hvala i sve najbolje!

Definitivno da. Još sto puta da se vratim ponovo bih išao istim putem i širite Metal, a ne mržnju!

Komentari