Dejan Miljković Boske bubnjar je benda Last Thrill sa kojim trenutno snima novi materijal. Od ranije ga poznajemo iz grupa GoodEyeClosed, Yobo i Eyesburn, sa kojima je snimio njihov poslednji album Reality Check.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Dok nisam počeo slušati metal u petom osnovne, na muziku, pogotovo domaću, nisam obraćao pažnju. Kako to obično biva, slušali su se razni, uglavnom sada legendarni albumi stranih bendova, kojih je 80-ih, složićemo se, bilo i pregršt. Samim tim i kriterijumi u vezi metala su bili veliki u vezi svega što se dovodi u pitanje kad je metal bend u pitanju: da se sviranje svog instrumenta podrazumeva, da se prave dobre pesme i da ih ima nekad za ceo album, naravno i imidž. Svega toga tokom juniorskog putovanja kroz metal nije bilo među domaćim bendovima na koje sam naletao i sve je to bilo nekako Alanfordovski dok se nisu pojavili:

Rapid Force – Apotheosis of War (SilverCross, 1993.)

Pesme koje je tadašnja postava RF odsvirala, snimila i isproducirala je samo tadašnja ratna situacija 90-ih sprečila da (makar) zabodu turneju sa Panterom. (smeh) To je bilo toliko kvalitetno napunjeno super gruvovima, dobrim refrenima, neverovatnim muziciranjem – “Far From Myself”, “Sky’s Burning Higher”, bili su neverovatni hitovi za mene, a koliko se sećam, svi koji smo se ložili na metal smo hteli da budemo kao RF u svakom smislu. Iako je bilo bendova kao što su Bloodbath ili Demoniac, niko to nije sročio kao RF na svom prvencu. Album sa potencijalom slušanja i nakon 25 godina.

Svarog – Smor (Gong, 1995.)

Prvi sledeći autentični album se desio godinu, dve kasnije sa najautentičnijim bendom tog vremena u Srbiji, a verujem i u regionu. Svarog je svirao muziku koju danas nazivamo stoner, dvadeset godina pre stonera. Samo je pride imao neku tešku, tešku patnju, sigurno uzrokovanu ludilom vremena u kojem se tada živelo. Kako je Shola odlupao te pesme, to je strašno. Pri tome, ja tu kasetu nikad nisam preslušao, jer sam za Svarog saznao koncertno. Kasnije se nijedan njihov koncert nije propuštao, ali nedugo zatim bend je nestao, kao i svaki pokušaj da se uđe u trag tom audio zapisu.

Eyesburn – Fool Control (B92, 2000.)

Kad se pojavio ovaj album, to je bilo za mene i koliko se sećam svih oko mene, toliko neverovatno izdanje, pogotovo za trenutak u ovoj drami od zemlje. Od prve “Warning Dub”, pa do “Swallow” na kraju, to je po mom mišljenju jedan od najlepših albuma koje sam ikada čuo u muzici. Fool Control je tada bio “soundtrack” naših života, i toliki uticaj imao na celokupnu scenu da je to prosto neverovatno, a primećujem vremenom i zanemareno kroz mainstream rock šatro medije da je to sramota. (smeh) “No Free Time” kada čujem danas, istog trenutka me teleportuje u te godine nadanja, želje i ideje za boljim sutra. Album generacije definitivno!