U subotu 26 juna, nastupom Ritma Nereda, završen je ovogodišnji, inače drugi po redu, BL Rock Open Air festival. Više minusa, nego pluseva – zajednička je ocena i za onaj prošlogodišnji, a pogotovo za ovogodišnji festival.

  • Piše: Nebojša Lakić
  • Copyright: SMP, 2010.

Nažalost, mirisalo je sve na propast još od dana kada su objavljena najbitnija imena, headlineri, koji su trebali da obeleže ovogodišnji fest.

Pa, krenimo redom…

Promocija festivala

Deo koji se tiče promocije ovogodišnjeg festa tekao je iznenađujuće dobro, kao što rekosmo, sve do dela kada se, krajnje bezobrazno, banjalučkoj publici najavio prvi headliner, i to kao Whitesnake, čiji je logo krasio plakate festivala i vrtio se na projektoru pored bine, bez obzira na činjenicu da to što je najavljeno kao Whitesnake, nije Whitesnake!

blrockopen13Sitni natpis pored zvaničnog loga jednog od najvećih svetskih hard rock bendova, “MM Classic”, početnu euforiju pretvorio je u prvo i najveće razočarenje, koje je verovatno i presudilo ovom festivalu; bio je to ništa drugo nego pokušaj predstavljanja bivšeg člana Whitesnakea, gitariste Mickya Moodya, kao važnog rock stara, a ne kao običnog tezgaroša koji živi na slavi svog bivšeg benda (pod uslovom da se čovek zaista tako predstavlja kada nastupa uživo). Pravi Whitesnake, inače, ponuđen na sajtu festivala za glasanje u delu koji se zvao “Koga biste da vidite na festivalu 2010. godine?”, dakle, uopšte nije ni planiran za ovaj festival.

Ali dobro, lista se tek počela sastavljati, možda je to početna greška, koja će, naivno sam verovao, biti popravljena kada krenu potvrde ostalih bendova.

Reunion kultnog engleskog (prog) rock sastava Genesis zaista se desio 2006. godine, kada je usledila povratnička Turn it On Again turneja tokom 2007. godine, sa koje je i objavljen live album Live over Europe 2007, naredne godine. Zašto pričamo o Genesisu ovde, neupućeni će se možda zapitati. Iz jednostavnog razloga – drugo veliko ime koje je najavljeno za BL Rock Open Air bilo je: Ray Wilson & Genesis, gde se, baš kao i u slučaju Whitesnakea, organizator festa razmahao originalnim Genesis logotipom. U potpunosti zanemarujući detalj da je Ray Wilson nekadašnji član benda koji sa trenutnom postavom, pomenutim reunionom i onim što Genesis danas radi, nema apsolutno nikakve veze!

I kakvu smo situaciju dobili – Whitesnake i Genesis logotipi na plakatima i projektoru (da je države, odgovaralo bi se zakonski za ovaj akt), a u stvarnosti, marginalni muzičari željni uzimanja još koje kinte na račun stare slave. I više nego dovoljno razloga za negativno raspoloženje koje je počelo da se širi forumima, gradom, i regionom.

Ništa dobro ni u nastavku

Kako se moglo i pretpostaviti, neće se puno toga važnoga (ili da kažem – poznatoga) videti na ovogodišnjem festivalu, headlineri su ispucani, pa je donekle ostala nada da će se među manjim bendovima pronaći neko ime koje bi moglo preokrenuti situaciju u korist festivala. I onda, nasumičnim redosledom, krenuše objave – Pi Experience, Lunaffair, MyLand, Lord of the Lost, Shadowside… imena koja ne bi rasprodala ni klub prosečne veličine u bilo kojem gradu u regionu, a kamoli koncertni prostor tvrđave koji prima 12.000 ljudi!

Tu dolazimo i do najveće misterije (iz ličnog ugla posmatranja) – kojom logikom su se organizatori vodili, i kako su, dođavola, došli do ovih imena? Na čiju preporuku? Zaista, organizacija je u većini segmenata funkcionisala profesionalno i na nivou – zbog toga i toliko čuđenje oko totalno nasumičnog odabira bendova koji nemaju ni minimalnu fan bazu u ovim krajevima. Da ne govorimo o tome da, recimo, gothic metal sastav Lord of the Lost (koji je sasvim neprimetno izleteo sa liste bendova, iako je najavljen – još jedan minus!), nije imao niti jedan objavljen album pre nego što je potvrđen za ovaj festival. Pi Experience iz Venecuele, Austrijanci Lunaffair ili Italijani MyLand, bez obzira na kvalitet pomenutih, sasvim odgovorno tvrdim – nemaju niti jednog jedinog fana u ovim krajevima. Još je, ispade na kraju, jedino respektabilno ime i sastav koji ima kakav takav status na međunarodnoj muzičkoj sceni i dva albuma iza sebe, bio brazilski heavy metal bend Shadowside, ali ni oni, pokazalo se, nemaju ni dvocifren broj fanova kod nas. Zašto se za ovaj deo posla nije pronašao neko ko je upućen u aktuelna muzička dešavanja, ostaje nam samo da nagađamo.

Situaciju, kako se nažalost pokazalo, nije spasila ni lista domaćih i bendova iz regiona. Sheitans, Venus, Danger, Human, Raskršće, Atlantida, Lene Kosti, Four Roses, Vatrene Ulice, Azil 5, Motherfunky, Alter Ego… Bez ikakve namere da vređam bilo kojeg od ovih bendova niti njihov realni kvalitet, morao se gledati faktor isplativosti i popularnosti nabrojanih u najvećem gradu Republike Srpske, gde bi se veoma lako došlo do podatka da niti jedan od pomenutih nema dovoljan broj fanova da opravda putne troškove/hotelski smeštaj/dnevnice (s obzirom na katastrofalnu prodaju karata, nadam se da su ovi bendovi zaista i isplaćeni) i obezbedi bilo kakav konkretniji odziv fanova rock i metal zvuka. Ovde sam namerno izdvojio novosadski Ritam Nereda i Osmi Putnik iz Splita, jer su to, gle ironije, na kraju ispali pravi headlineri festivala, što ne bi ni bilo loše da se nije pokušalo postići mnogo više sa najavama (“najveći festival rock muzike na Balkanu” – kako se reklamirao BL Rock Open na flyerima i u medijima).

Lene Kosti

Lene Kosti

Da još jednom naglasim – svi pomenuti bendovi odradili su odličan (ili dobar, retko kad prosečan) posao (uostalom, na to smo se i fokusirali u dnevnim izveštajima sa festivala), bendovi su svirali srcem i dušom za malobrojnu publiku, i svima njima ogroman RESPECT – oni su, kao i onaj mali deo poštenih fanova rock zvuka koji su prisustvovali festu uprkos svemu, ti koji su zaslužili sve pohvale i bili pozitivan deo cele ove nesrećne avanture.

Sumanuto deljenje ulaznica

Još jedan detalj valja spomenuti – organizatori su tokom prethodnih par meseci šakom i kapom delili ulaznice u svim mogućim i nemogućim medijima (nemogući su sasvim sigurno jedan Sv(ij)et ili L(j)epota i Zdravlje?!!), čime su oni koji su i investirali pare u ulaznicu ranije, ispali naivni i prevareni. Da li postoji iko ko će pri eventualnom održavanju BL Rock Opena i sledeće godine poleteti da kupi ulaznicu u pretprodaji, imajući sve pomenuto iznad u vidu, ostaje pitanje na koje i nije toliko teško dati odgovor.

Dan pred festival, medijima je dostavljeno saopštenje u kojem se navodi da je nastup kvazi Whitesnakea i kvazi Genesisa otkazan zbog loših vremenskih uslova. Niti se pomenuo potencijalni povrat novca onima koji su zbog tih imena i kupili karte, niti se na zvaničnom sajtu festa uopšte spomenuo taj nesrećni čin organizatora, kako bi se eventualno poštedeli muka i troškova putovanja oni retki koji su na festival planirali doći iz okolnih gradova ili država, a baš zbog ta dva sastava. Otkazivati glavne bendove na festivalu zbog kiše dan pred sam početak događaja, zaista je neprimeren potez i šamar u lice posetiocima, ali i svim ostalim bendovima koji su izgleda, za razliku od pomenutih, otporni na kišu i loše vremenske uslove. Da stvari budu još gore, organizator se nije zvanično oglasio tokom festivala, i barem izvinuo prisutnima zbog tih nemilih događaja!

Banjalučka publika

Niko zvanično nije pomenuo ni pomeranje nastupa Shadowsidea sa treće na drugo veče, niti otkazivanje nastupa Dade Topića i Lord of the Lost. Jednostavno, kao da nikada nisu ni pomenuti u najavama. Mislim da je dovoljno rečeno na tu temu, i da su vam stvari u potpunosti jasne.

Ali ima ovde odgovornosti i BL ekipe, da se ne lažemo. Jer, ko je mogao znati da će biti otkazivanja pola godine ranije, kada su se karte prodavale na čak pet rata? Ne vidim nešto da je par hiljada ljudi poletelo da ih kupi tada, čime sigurno ne bi ni došlo do otkazivanja, jer je to, logički razmišljajući, izvedeno kada se videlo da para za isplaćivanje tih “najvećih imena”, koje bi se eventualno skupile prodajom većeg broja ulaznica, neće biti. Nije to, naravno, opravdanje za organizatora, koji je morao obezbediti finansijska sredstva za festival na vreme, ali jeste još jedna činjenica koja dodatno komplikuje ionako previše zakomplikovanu situaciju. Ipak, izgleda da je malo onih koji bi izdvojili nešto vremena da, ako već nisu nikada ranije, poslušaju kako zvuče bendovi koji dolaze, i tek onda odluče da li će ići ili ne – pljuvati i omalovažavati nečiji rad unapred i (uglavnom) bez argumenata, uvek je bila jedna od odlika ovih prostora.

Shadowside

Shadowside

Ponašanje Banjalučana i nezainteresovanost prema ovom festu zaista baca dodatno negativno svetlo na ceo događaj, i svakako sve potencijalne organizatore nečega sličnog u budućnosti odgovara od takve ideje. Demofest, naravno, nije primer za poređenje, jer videće se šta će biti kada se tamo konačno ulaz počne naplaćivati (a kako je trebalo još od prvog Demofesta, takve stvari samo u ovim nesrećnim krajevima mogu da se rade besplatno i da se ljudi navikavaju na pogrešan stav – zašto bih platio ulaz za ovo ili ono, kada je Demofest bolje organizovan i besplatan?). Kvalitet se svugde naplaćuje, pa ni Banja Luka ne može (ili bar ne bi trebala) biti izuzetak.
Ne može Metallica ili Iron Maiden preko noći

Na stranu činjenica da su nastupala mahom nepoznata svetska imena, ali i dalje valja reći sledeće – na ovogodišnjem festu zasviralo je nekoliko vrhunskih bendova u svojim žanrovima. Nećemo skoro videti bolji heavy metal od Shadowsidea ili “lekciju iz metala” Lenih Kosti, nećemo videti bolji melodic AOR/metal od MyLanda, ili više simpatičan nastup od Lunaffaira. Pridodajmo tome i preiskren performans Osmog Putnika, ili standardno efektnu izvedbu jednog Ritma Nereda (plus nastupe svih ostalih bendova), pa mi recite – da li je Banja Luka ikada videla više kvalitetnih svirki na jednom rock i metal orijentisanom festivalu? Ne možete, jer niste bili.

Kraj?

Pričaće se o ovom događaju i u narednim mesecima, to je sasvim sigurno. Prebacivaće se odgovornost sa jedne strane na drugu, ali na kraju, sve će to biti najmanje bitno, jer najgora, poražavajuća istina jeste ona da smo sasvim verovatno videli poslednje izdanje ovog festivala, koji je mogao postati zaštitni znak Banjaluke i mesto na kojem smo svi mogli gledati odlične domaće i strane gitarski orijentisane sastave u godinama koje su ispred nas. Po svemu sudeći – ništa od toga.