Sounds From a Dying World jednostavno ima sve potrebne atribute jednog, bar za regionalnu scenu, klasičnog, vanvremenskog albuma

Da kojim slučajem ova recenzija zahteva naslov, naziv ili nešto treće, što bi ukratko sumiralo utiske, “Claymorean reborn” ili “Claymorean reinvented” bili bi glavni kandidati u trci za to mesto. Vrlo različit po mnogim pitanjima u odnosu na prethodnika Unbroken, Sounds… deluje snažnije, konkretnije i daleko zrelije. Bend je kroz ovaj album definitivno evoluirao i uradio korak napred i to učinio onako kako zapravo niko od nas koji pratimo Claymorean, nije očekivao…

Bend je kroz ovaj album definitivno evoluirao i uradio korak napred i to učinio onako kako niko od nas koji pratimo Claymorean, nije očekivao

Produkt marljivog i strpljivog rada cele ekipe umešane u poduhvat, te velikog entuzijazma istih ljudi je čist, nerafiniran, donekle ogoljen i sveden epic / heavy metal, skoncentrisan na jedan jedini bitan faktor u svemu ovome, a to je dobra pesma. I takvih je osam, preciznije – sedam autorskih i jedna obrada (odličan izbor, ponovo). I pre nego što nastavim analizu albuma, moram prvo da naglasim, da je recenzija stopostotno iskrena i bez popusta, iako mene za ekipu iz Lazrevca vezuje dosta stvari, kako privatnih, tako i profesionalnih. Ništa od toga nije uticalo na sud i krajnju ocenu, album je jednostavno sjajan i ta činjenica se ne može osporiti, niti negirati. I naravno, ne bez manjkavosti.

Prvo što se samo nameće kao zaključak nakon prvih nekoliko slušanja je znatno drugačiji koncept. Pompeznost prethodnog albuma je jednostavno izbrisana. Horovi, klavijature? Nema, nepotrebno. Akcenat i glavni adut svih osam komada na albumu je glas Dejane Garčević, koja album iznosi maestralno i sa lakoćom. Ona je apsolutno u fokusu. Ovo je sada pravi Claymorean, u konačnom obliku, sa jakim sopstvenim identitetom. Uostalom, to i nije čudno uopšte, Dejana je izuzetno ubedljiv i upečatljiv vokal i odluka da se ona stavi u prvi plan je logična, razumljiva i iz ove perspektive – ispravna. Neke osobe su jednostavno kadre da nose taj teret.

Ovo je sada pravi Claymorean, u konačnom obliku, sa jakim sopstvenim identitetom

Što se samih pesama tiče, a ovde mislim na ove autorske, ne može se reći da donose bilo šta revolucionarno i originalno. Način na koji su pisane i aranžirane je u najmanju ruku, bar subjektivno iz mog ugla, tradicionalan. Ali, one su jednostavno sjajne, svaka perfektna u svom nastojanju da ne bude ništa drugo osim prave metal pesme. Sounds… nema filera. Svaki rif je pažljivo odabran, na mestu. Isto važi i za solaže. Neće se ništa promeniti u gitarskom univerzumu od solaža na ovom albumu, globalni nivo originalnosti neće porasti ni promil, ali svaka odrađuje svoju ulogu i pesmama daje jednu notu sviračke prefinjenosti, jer su, između ostalog, i odsvirane ništa manje nego perfektno. U krajnjem slučaju, od lead gitariste Uroša Kovačevića se ništa drugo nije ni očekivalo.

Claymorean

Osobina koja Sounds… čini snažnim je fakat da se sluša u cugu. Dužina albuma je savršena, par minuta duže ovakvog zvuka i koncentracija bi neminovno doživala pad, a samim tim bi užitak bio malko degradiran – koji minut kraće, imali bi utisak da slušamo EP. Zaključak izveden iz ugla autora recenzije naravno. Paradoksalno, ovde dolazimo do prve sporne stavke. Albumu bi definitivno prijala jedna brža pesma, jer na momente mid i sporiji tempo umeju na testiraju pažnju slušaoca, ali sirovi kvalitet pesama i ovde drži stvari pod kontrolom.

Nedostatak video materijala, kvalitetnih fotografija i drugih sitnica, čine da ova ekipa ne zauzima zasluženo mesto pod suncem i to svojom krivicom

Zvuk, produkcija, tehnikalije. Stavka na koju sam se najteže navikao i gde je promena u odnosu na Unborken gotovo najdrastičnija. Čist i ispoliran sound je zamenjem sirovim, na momente prljavim zvukom. Teži za svariti na prvu loptu, to moram da kažem, ali sa druge strane, mnogo prikladniji za ovakav Claymorean kakav je sada. Zapravo, postavlja se pitanje da li je Sounds… uopšte mogao biti ovako ubedljiv da je realizovan na neki drugi način. Čini se da se rizik u koji se momak koji potpisuje tehnikalije, Boris Šurlan, upustio, na kraju ipak isplatio, jer je zaokružio transformaciju benda na pravi način.

Grafičko rešenje omota u ovom slučaju prati kavalitet muzike, uklapa se u ceo koncept bez greške.

Dakle, iz svega gore navedenog, jasno se vidi da je reč o vanserijskom albumu, izuzetno viskog kvaliteta, po svim parametrima, što je prepoznala i njihova izdavačka kuća, Stormspell Records, sa kojom je nastavljena saradnja.

Ono što je u celoj ovoj priči sporno, a meni kao novinaru, muzičaru, njihovom prijatelju nejasno, je fakat da Claymoreanu izuzetno manjka pravog pristupa promociji ovako kvalitetnog albuma. Nedostatak video materijala, kvalitetnih fotografija i još ponekih sitnica, čine da ova ekipa jednostavno ne zauzima zasluženo mesto pod suncem i to svojom krivicom. Da li je i ovde u pitanju nedostatak materijalnih sredstava, vremena ili ne znam ti ni ja već čega, sve u svemu, nemoguće je izbeći utisak da je to zapravo jedina karika koja ovom bendu nedostaje van domena muzike i sviranja. Ovako dobar album to jednostavno iziskuje. Sounds… zaslužuje dodatni napor, jer bi stvarno bila velika šteta da ostane skriveno blago zatrpano ogromnim brojem bolje promovisanih izdanja.

Na kraju, zaključak cele priče je da Sounds From a Dying World jednostavno ima sve potrebne atribute jednog, bar za regionalnu scenu, klasičnog, vanvremenskog albuma.

Claymorean – Sounds From a Dying World spisak pesama:

1. The Road to Damnation
2. Old Mountain
3. Cimmeria
4. Blood-Red Shield
5. Rage of the White Wolf
6. The Final Journey
7. Blackest Void
8. Astral Rider (Cloven Hoof cover)

Claymorean - Sounds From a Dying World
Produkcija80%
Originalnost76%
Vizuelni identitet83%
Uverljivost97%
84%Finalni utisak