Srpski Metal Portal

Pre nego što išta drugo kažem, moram da naglasim jednu veoma bitnu činjenicu - Mi. Smo se izgubili. U Debeljači! Mislim, moji saputnici iz automobila (jer je odlazak na moto skup na motoru totalno passé) bi vam rekli da smo samo malo promašili da skrenemo levo kod Albukerkija, ali mi smo se izgubili u naselju koje bi verovatno moglo da se celo obiđe pešice za manje od pola sata. Tako je to kada Gđica Marfijev zakon odluči da se pomeri koji metar dalje od starog kruga dvojke.

Stigli smo negde na pola tonske probe. E sada, verovatno ste svi barem jednom u životu prisustvovali nekoj tonskoj probi ili barem znate kako bi to trebalo da izgleda, zar ne? Izgleda da niko nije objasnio taj koncept Tarji i ekipi koji su zapravo održali kompletan koncert za okupljene posetioce! Po meni je čak tu zezanje bilo daleko bolje - jam sessions, dve obožavateljke koje su se pridružile Tarji u Until My Last Breath, manje poziranja, opuštenija atmosfera i brilijantni bubnjar, Gdin Mike Terrana koji je iz nekog razloga odlučio da iznabija komplekse svima koji su makar pogledali, a da ne spominjem pokušali da sviraju bubanj (u znak protesta sam krenula da čitam knjigu, ali stoka od čoveka vas hipnotiše svojim talentom i umećem do tačke da čak i disanje postaje sekundarno i čak ni parada malih ljubičastih ljudi sa planete Zorg ne bi mogla da vam skrene pažnju sa njega).

"Tonska proba" je trajala duže od samog koncerta. Festivalski propisanih sat vremena je započelo sa jednim "dobro veče", nastavilo se sa nekoliko "hvala", i čak je u jednom trenutku iskočilo i "I really missed Serbia" - skroz slatko. U to da li je stvarno ostajala budna noću pateći za Srbijom ne bih ulazila, ali bih naglasila da je po mom mišljenju ovaj koncert bio zabavniji i energičniji u odnosu na onaj u SKC-u pre dve godine. Dark Star, I Walk Alone, Little Lies, In For A Kill, My Little Phoenix, Until My Last Breath... Kao i par nostalgičnih momenata u vidu End Of All Hope, Over The Hills... i Where Were You Last Night (koju bi na momente kidnapovao refren Living On A Prayer). Ako je neko očekivao situaciju u kojoj se zatekao Lordi u jednom od svežih popularnih YouTube klipova, susreo bi se samo sa razočarenjem jer je bend bio perfektan (zaključno sa odvratnim Terranom - znate kada je neko previše dobar u onome što radi da ne možete ništa drugo sem da ga mrzite?). Madamme la diva je pokazala da je profesionala u svakom pogledu, počevši od samog nastupa, energije i kontakta sa publikom, do sakupljanja perfektne pratnje koja je pored fenomenalnog Mr Beasta uključivala i Doug Wimbisha - čoveka čija je karijera duga lista who’s who svetske hip-hop, rock i pop scene.

U svakom slučaju, ako ste platili punu cenu karte, tj čitavih 800din, i prisustvovali i tonskoj i koncertu, dobili ste više muzičke vrednosti nego što ćete imati priliku da dobijete opet u životu - skoro kao da ste se našli u radnji svog omiljenog brenda i sve iz tekuće sezone je bilo na popustu. Za bilo kog Tarjinog fana (prošlog, sadašnjeg ili onih koji su to tek na ovom nastupu postali) definitivno je vredelo ako su stigli nekoliko sati ranije.

A oni koji su stigli tih nekoliko sati ranije, imali su gde da ubiju vreme - na samom moto skupu. Meni je ovo prva manifestacija ovog tipa u Srbiji, te sam očekivala oskudno odevene plesačice i demonstracije novih modela motora, ali izgleda da nije baš najpametnije bazirati svoja iščekivanja na rođendanima Harley Davidsona. Svejedno je bila dobra žurka sa dosta mesa, alkohola, mašina i ljudi svih doba. Ako je vaš cilj bio da provede prijatno popodne i/ili veče i upoznate par zanimljivih ljudi, doživeli bi definitivan uspeh. Možda je bilo još zanimljivosti u planu posle ponoći, ali smo mi požurili nazad za Beograd, jer bi nam dan totalno propao da nismo stigli i da se zaglavimo u saobraćajnoj gužvi posle koncerta Zdravka Čolića.