Beogradska promocija “epohalnog promašaja”, dosad najveći zalogaj naših omiljenih fantoma horor folk opere, Undergrand uživo, solidno iznad zemlje (Overgrand), na prvom spratu beogradskog SKC-a, u velikoj sali… E, da im je neko rekao onomad… možda bi mu i povjerovali. Realno, počinjemo sa izvještajem, sad.

  • Piše: Bojan Vlajić
  • Copyright: SMP, 2009.
  • Nastupili: PERO DEFFORMERO + Burning Circle
  • Lokacija: SKC, Beograd
  • Datum: 25.04.2009.

Oko sedam sati ili možda ne, raskopana ona ulica ispred SKC-a, izlazi ispred u crnoj odjeći poznat lik, Dušan Kojić – Keba, pardon, Koja. On izlazi a ja ulazim (niko čašu meda ne popi, pa ni Defformero…). Unutra spremna barikada koja će jasno da podijeli masu koja će na spratu da gleda Defformero i one koji će sprat niže da gledaju Kurajbera iz Niša (i Galeta) kako sviraju nostalgične (ali nadasve energične) verzije hitova naše, vaše, njihove i neke ljepše mladosti i prošlosti. Redar me bez puno pitanja pušta uz stepenice, penjem se, prolazim pored još redara, pogled na binu, kad tamo neka izraslina na bini što se pruža u publiku koje u tom trenutku još nema. Dobro ‘de, iza bine veliko šareno platno sa imenom benda, pored bine masivno ozvučenje, pored ozvučenja masivno osvjetljenje nakrcano u salu, pored svjetala tu su kamermani koji zauzimaju pozicije a jedan se igra sa kranom… ohoho…

Tonska proba je u toku.
Prošla je.
Pauza.

Pero Defformero nastupi tradicionalno odstupaju od satnice sa tolerancijom od 1 do 4 sata. S obzirom da je ovo prvi put da imaju predgrupu, računao sam da će ta tolerancija biti debelo probijena, da ćemo zaći u (odred izviđača) 26. april sa početkom koncerta, no, prevarih se. Nešto prije 22 časa se na bini pojavljuju gosti koncerta, bend Burning Circle. Kako i zašto? Pored nesumnjivih muzičkih kvaliteta, članovi tog benda su iz najdefformisanijeg grada u Srbiji, Rume, i dugogodišnji su obožavaoci i podrška Defformeru. U ovoj prilici oni su imali čast i zadovoljstvo da svojom verzijom moćnoprogresivnogmetala podgriju publiku za zvijezde večeri. Koliko su u tome uspjeli, nažalost, ne znam, jer sam propustio veći dio njihovog nastupa šetajući okolo te posmatrajući pripreme zvijezda večeri iza scene. Ono što bih izdvojio kao meni izuzetno zanimljivo i upadljivo, i da budem iskren, humoristično, jeste činjenica da je bubnjar grupe, solidan bubnjar, istovremeno i vokalni solista grupe, više nego solidan vokalni solista. Fakat ne znam da li jače udara palicama ili glasnim žicama, a to se mora čuti i vidjeti… no, Burning Circle je svakako kvalitetan bend i nadam se da su zadovoljni prilikom da se predstave beogradskoj (u kojoj je bilo najmanje beograđana) publici, te im želim puno sreće u (daljem) radu.

Nakon njihovog, cirka oko, polusatnog nastupa, svi oni koji su bili na privremenom (bližem) radu ispijanja piva i ostalih opijata u holu SKC-a ulaze u salu iščekujući zvijezde večeri… a nebo je baš bilo zvjezdano, a ne kao što Gale kaže, “malo za sve” – dole se nije moralo, sem određenih sa slabom bešikom… Elem, svi koji su propustili predgrupu se slijevaju u salu i mozaik se kompletira – nešto malo manje od 500 duša, različitih obrazovnih profila i karaktera, od srednjoškolaca u crnim majicama do gospođa u finim sakoima. Kakav bend, takva publika? Šta koji k…

U neka doba poče intro, “Gajbe oro”, tri mladića u crnoj odjeći se namjestiše za instrumente uz brujanje mase, a onda se u neka doba cirka minut poslije toga pojavi, čika lično Drug Biške Tito Pucar Stari u pratnji dve mlade, zgodne, autentične, groupie (za grupnu zabavu), djevojčice. Grunu “Ferrari”, sunce ti poljubim, ‘leb ti jebem, krv mlade (vratiće se) rode i ostalo… krenu trans koji će trajati narednih 17-ak pjesama. Zasja belo odelo pod megalumenima prestrašnog osvjetljenja, Sloba ga zakiva, Cika podržava a Friš davi mačku. U tim početnim trenucima sam zapravo najmanje gledao ka bini, a više zagledao oko sebe i šetao kroz ljude… i šta sam vidio, da posudim riječi mog dragog drugara Generalnog, vidio sam isto što i on, a on nije odavno, “ovako nasmešen i dobro raspoložen Beograd”. Znači, brate, masa se stopila u karamele, metalci i normalni ljudi zajedno urlaju, stari drugovi se grle, djevojke plaču – ginu im mladići, dižu se ruke, prosipa se pivo… dobro se zabavlja. Pored, je li, mase, vrijedi napomenuti i krotitelje mase, popularne redare, koji tu veče nisu imali puno posla, a posebno je simpatično bilo kako su neki od njih koji su bili zaduženi za hodnik malo-malo zavirivali sa vrata da vide šta se to dešava u sali sa, za njih atipičnim, “kezom od uva do uva”. A ispred bine je sjedio jedan onako podebeo, ili politički korektno rečeno, izazvan kilogramima koji je iskoristio niz prilika da se prekrsti od čuda (šta sve vidi i čuje), svaki put sa osmijehom na licu.

Foto: Doonja Dopsaj

Foto: Doonja Dopsaj

E, sad, sa tehničke strane, da se napomene, ovo je bio peti put da gledam Defformero (i svaki put je bilo odlično), i svaki put su izvukli maksimalno kvalitetan zvuk iz opreme koja im je bila dostupna. Ovaj put im je bila dostupna maksimalno kvalitetna oprema (Studio Berar, izgledalo je kao da je Zdravko Čolić ostao bez pola razglasa za koncert na stadionu u Irigu) koja je, uz instrukcije Gosn. Bandara (idemo na Piknik?), emitovala suvo zlato akustičnih talasa. Pjesme su se redale, redom, i to ne bilo kakvim, već redom dogovorenim i ispisanim na papiru, a atmosfera je u svakom trenutku bila na visokom nivou. Biške, kao Majstor Ceremonije, je iskoristio par prilika da van pjesama nasmije publiku, da im se zahvali te da ponudi uvodne monologe za par numera… otprilike su tu bile na početku numere “Silvana”, “Preko brega”, “Kraljica”, a poseban užitak je izazvala Balaševiceva “Jaroslava”. Nakon nje se lagano nastavlja negdje tamo sa numerom “Ti si jedan majski cvet (a ne znam tačno ime pjesme)” u toku koje se na glave u publici spušta masa šarenih balona – kao na koncertu, što izaziva dodatno oduševljenje na licima veoma raspoložene publike. Mis’im, baloni, ej. Tu se negdje desio i momenat koji bi zahtjevao dublju analizu (koju ću prepustiti nekim ozbiljnijim i opterećenijim ljudima), bend počinje da svira tzv. ethno mix tzv. aktuelnih hitova, dvoglavo čudovište – jedna glava Seka, a druga Sejo i pri tome svi u publici zajedno pjevaju, a sjetimo se ko je sve u publici. U redu. Vrijedi napomenuti da su se uglas pjevale i ostale pjesme, interakcija publike je bila na visokom nivou, horski i timski se radilo i na bini i mimo nje a posebno su srdačno bili dočekani Bišketovi istupi na istureni dio bine prilikom kojih su sve ruke bile podignute prema njemu, za drugarskih “daj 5”, sem nekoliko ruku koje su ga u tim prilikama hvatale za noge da mu se rukavom očiste i uglancaju brodarske (jer su duge kao čamci) bele cipele…

Nastavilo se kao što se inače i nastavlja, uslijedilo je predstavljanje benda, za izvođenje “Gotičarke” bendu se na bini pridružuje jedna od onih mačaka sa početka koncerta koja se zavodljivo šeta po isturenom mačkohodu na bini (catwalk) dok neki iz mase urlaju kako “hevi metal ona želi” (što ona nesumnjivo i želi), a oni će zbog toga postati hevi metalci (što oni nesumnjivo neće postati)… a kad smo kod metalaca, od poznatih ljudi je na koncertu viđen ritam gitarista sastava Consecration, i to kako se u krajnje anti-post-rok maniru ponaša, tj. iskazuje pozitivne emocije prilikom slušanja muzike, i to dok je solo gitarista sastava Consecration vjerovatno činio isto to, samo sprat niže, dok su mirisale aprilske noći na njena nedra… Sa druge strane, jedan je podatak za spomenuti koji nije išao Defformeru na ruku a to je nastup grupe Fit isto veče u beogradskom Domu omladine. Iako se Fit i Defformero publika sijeku u veoma malo tačaka (mislim, ne noževima), stvar je u tome što su skoro svi BREogradski novinari završili u D.O. Ko im jebe mater. Znači, Defformero. Otprilike pred posljednju trećinu koncerta su tu bili još neki hitovi drugih izvođača, posvete Deep Purple/Ceci, Lenny Kravitzu/Hali Gali Halidu, a tu našla i akustična gitara u Bišketovim rukama što je značilo da su svi naglas tvrdili kako su oni kauboji iz Bosne, iako su samo neki od nas u publici zapravo bili, i još uvijek jesu, kauboji iz Bosne. Bukvalno. Kako sve ima svoj kraj, a samo viršla ima dva kraja, Friš najavljuje oproštajnu numeru za to veče, veliki hit, prvi singl/spot sa Undergranda, numeru “Došli smo do kraja puta”… Rijetko emotivan trenutak, kao pobjeda Zvezde nad Bajernom 1991. Bend se klanja publici nakon što joj se bez zadrške poklanjao proteklih sat i po, i to je bio kraj tog produženog kolektivnog orgazma.

pd04

Foto: Doonja Dopsaj

Realno… bilo je… čekaj, bis. Silvanaaaaaaa… uh, bilo je… preeedoo… čekaj, drugi bis, samo za probrane koji su ostali u sali, opet “Gotičarka”, bez one mačke na bini, ali jednako efektno… uh, završi se. Znači, bilo je toliko dobro da se to, u suštini, teško može opisati riječima. Ko je sumnjao, izgubio je svaku sumnju. Pero Defformero je u ovom trenutku najbolji bend u Srbiji, a i šire, i njihova pozitivna energija je nešto što se treba jako cijeniti, a njihov princip i postojanje podržati, bez ikakvih predrasuda i analiza. I da, ko nije bio, neka ne žali previše – koncert je snimljen i u dogledno vrijeme izaći će u DVD obliku. E, kad ovi što nisu bili VIDE I ČUJU ŠTA SU PROPUSTILI, tad će imati za čim da žale… džaba će im biti bluz u parku.