(FOTO) Paradise Lost u Beogradu: Bogovi iz Halifaksa razbili maler petka 13.

Najbolja koncertna sezona u dugo vremena nastavlja se nesmanjenom žestinom, te se već sedam dana posle izvrsnog nastupa Voivoda u maloj sali Doma omladine metalna bratija seli sprat iznad u veliku salu istog prostora da bi posvedočila događaju koji mi je čak i prvi pik za koncert godine na našim prostorima!

Tradicionalno baksuzni petak trinaesti je ovog puta doneo masu sreće, jer je neuništivi Paradise Lost u okviru turneje za promociju aktuelnog petnaestog (!) studijskog albuma Medusa odlučio da poseti i naše krajeve, a to je uvek događaj za slavlje što se tiče potpisnika ovih redova. Paradise Lost nikako nije strano ime među našim fanovima, ovo je peti put kako u okviru turneja i festivala pohode Srbiju, no to ni u kom slučaju ne može umanjiti zadovoljstvo njihovim nastupom o čemu će biti detaljnije reči kasnije. Odmah moram da dodam jedan veliki plus celoj turneji, jer ovog puta nije bilo plaćenih tour slotova, niti bendova koji se ne uklapaju sa headlinerom, već se Paradise lost odlučio da povede sa sobom dva benda koji su se očigledno napajali sa njihovih izvora, ali su stvorili samosvojan izraz u okviru teškog i sporog metal zvuka. Publika je, na svu sreću, prepoznala kvalitet ove ponude, te je solidno popunjen prostor već u najavi obećavao vrhunsku predstavu najboljih predstavnika dark metal pravca.

Tačno u 20:00h na scenu stupa prvi bend za veče, portugalske mlade nade Sinistro. Ovo je grupa koja je prošle godine skrenula pažnju na sebe drugim albumom Semente na kojem su se preko velikog Season of Mist labela predstavili kao ime koje donosi jedan zaista poseban izraz na scenu, a to su i potvrdili sinoćnjim nastupom. U prostoru koji se polako puni Sinistro su izveli (uz, srećom, od početka dobar zvuk) svoju slobodno mogu reći predstavu avangardnog doom metal izraza. Ovo nije klasičan metal koncert gde se traže ruke gore, već je ceo bend sakralno posvećen izvedbi svoje svirke u kojoj glavnu reč vodi pevačica Patrícia Andrade, jedna poprilično čudna pojava koja očigledno proživljava sve ono o čemu peva (na žalost, ne razumem tematiku pesama, jer su tekstovi na meternjem jeziku) te od recitovanja, šapata pa do agresivnih vriskova i neartikulisanih pokreta vodi celu priču suvereno i krade zasluženo apsolutno svu pažnju. Što se tiče same muzike, Sinistro baštini turoban zvuk u kome se sa jedne strane susreću klasični doom metal rifovi, a sa druge očigledno nasleđe post rock/metal škole sa tiho/glasno igranjima dinamikom i bombastičnim eksplozijama repetitivnih rifova. Moram priznati da ta repeticija i Patrícijina izvedba zna da skrene i u svojevrstan larpurlartizam gde sam se gubio u celoj priči, ali Sinistro nesumnjivo gaji sopstven zvuk koji su doneli na ubedljiv način – zar to nije poenta nastupa i samog benda, na kraju krajeva? Možda teška, ali po krajnjoj oceni zanimljiva svirka koja na pravi način započinje ovo izvrsno veče.

Sledeći na binu nekih deset minuta pre zvanične najave bez ikakve pompe izleću arkanzaške doom zvezde, bend koji je načinio antikomercijalnu svirku prihvatljivu i hipsterima – Pallbearer, i odmah udara u glavu iz sve snage silovitom svirkom. Treba reći da Pallbearer na ovoj turneji takođe promovišu aktuelni, treći studijski album Heartless koji je po mom skromnom mišljenju jedan od vrhunaca godine, no setlista se nije fokusirala isključivo na dotično izdanje, te su sva tri albuma bila predstavljena kroz pet odsviranih pesama. Pallbearer je bend koji zlobnici znaju da okarakterišu i kao trendi doom, no posle viđenog se ta etiketa zaista ne može dovesti ni u kakvu vezu sa njima. Ova mlada trupa zvuči monumentalno gromoglasno kao da se ceo svet u tom momentu ruši na vaša pleća, a opet su tu intrigantne melodije i alt rock zaleđe koje se diskretno provlači kroz njihove pesme i koje je i njihovu mešavinu načinila jednom od najtraktivnijih u današnjem doom metal svetu – sve to odlično odsvirano i sa dobrim zvukom, što je zaista olakšavajuća okolnost imajući u vidu teren Doma omladine na kom su se mnogi okliznuli. Jedina zamerka koju mogu izneti na Pallbearer nastup je vokal Brett Campbella za kojim inače nisam lud ni u albumskoj varijanti. Unjkav i pomalo tanak, vokal se često gubio u grmljavini rifčina koji bend proizvodi, no to je izgleda večita sudbina ovog benda imajući u vidu odnos snaga ta dva entiteta. Činilo mi se da publika nije baš totalno upoznata sa ovim imenom uprkos solidno popunjenom prostoru, ali oni koji su bili svesni da imamo priliku da gledamo mladi sjajni bend na trenutnom vrhuncu karijere se proveo kao nikad i lično slobodno mogu reći da mi je Pallbearer razvejao sve eventualne sumnje oko njihovog kvaliteta i učvrstio ljubav prema bendu.

Pre nego što nastavim dalje i pređem na glavno jelo, moram napraviti malu digresiju koju slobodno možete odbaciti kao fanovsko naklapanje, ali osećam da je bitno istači neke činjenice čisto radi uklapanja u konteskt celokupnog događaja. Lično smatram Paradise Lost broj jedan bendom dark/doom/gothic (zovite ga kako hoćete) zvuka, a uprkos moje ljubavi stoje činjenice da je ovo ime koje već decenijama nameće a ne prati trendove i da isključivo radi samo onako kako se njima hoće i nikako drugačije. Medusa predstavlja vrhunac njihovog povratka na death doom zvuk koji su gajili početkom svoje karijere i kog su se po sopstvenim rečima uželeli kao nikad, te da su se po ko zna koji put zaljubili u svoj bend. Ova turneja predstavlja perfektan dokaz da je Paradise Lostu bolje nego ikad, a da su bend za svaki primer jer su na svim datumima svirali drugačije setliste: em sa promenom rasporeda pesama, em sa rotiranjem pesama u setlisti. Koncert sinoć nikako nije mogao biti predvidljiv, sve je zavisilo bukvalno od raspoloženja samog benda, te je bilo vreme da se slatko iščekivanje, nagađanja i liste želja koje sam menjao sa starim fanovima otelotvore pred nama u, kako se pokazalo, genijalnom koncertu jednih jedinih Paradise Lost!

Bogovi iz Halifaksa stupaju na scenu sa “Gods of Ancient”, drugom pesmom sa aktuelnog albuma, i odmah u uši upada jako loš zvuk, ali na svu sreću bukvalno u toku trajanja pesme sve se pegla baš kako treba, masno i razgovetno, svi instrumenti se čuju, a Nick Holmes na sreću iznosi growl vokale baš kako treba (znao je da škripi u live okruženju sa tim delom proteklih godina). Posle toga Paradise Lost odmah kreće da udara sa najtežom artiljerijom, “Remembrance” raritet sa kultnog Icon albuma tuče me podjednako u glavu, srce i vrat i odmah je kristalno jasno da bend ne uzima zarobljenike. Koncert se nastavlja sa adekvatnim predstavljanjem albuma uz “From The Gallows” i onda se ređaju takva dobrota do dobrote da nisam znao više čemu da se radujem. Bila to megahit pesma “One Second” na koju su sve ruke u sali bile podignute, naslovnica sa Tragic Idol koja uživo funkcioniše daleko bolje nego na albumu, stara klasika “As I Die” na kojoj sam dotukao glasne žice ili naslovnica sa Faith Divides Us – Death Unites Us koja predstavlja standard u setlisti, ali koja uvek dovede atmosferu do maksimuma horskim refrenom, svejedno je – potoci čiste sreće su se razlivali na sve strane. Ipak, krajnje sebično moram da izdvojim apsolutni vrunac koncerta za mene: “Shadowkings” sa ultimativnog Draconian Times, pesma koja mi je uz “Once Solemn” zakucana na vrhu live želja za ovaj bend, konačno je tu bila! Bend bez ikakve veštačke pompe, gospodski kako to samo oni znaju na čelu sa gospodinom Gregor Mackintoshom, čovekom koji je ključni šraf PL mašinerije sa svojim milimetarski odmerenim savršenim deonicama i koji očigledno proživljava drugu mladost (ili krizu srednjih godina hehe) sa čirokanom na glavi gazi bez prestanka, a publika adekvatno uzvraća sjajnom atmosferom… sve kako se samo poželeti može.

Kraj oficijalnog dela koncerta je bio uz neljudski tešku “Beneath Broken Earth”, koja uživo zvuči kako joj samo ime kaže i “Embers Fire” koja dovodi raspoloženje u publici do apsolutnog usijanja posle čega se bend mudro povlači sa scene a publika gladna ih horski doziva nazad. Povratak sa “No Hope in Sight”, najbolju pesmu sa novog “The Longest Winter” i za kraj poslednji ekser, “The Last Time” za finalnu ekstazu – čitavih 16 pesama (inače noć pre u Bratislavi svirano dve manje) u fantastičnoj izvedbi… Bukvalno ne mogu naći nikakvu zamerku ovom koncertu!

Za kraj mogu reći da sam gledao pet puta Paradise Lost i možda jeste uzbuđenje zbog još svežih utisaka prisutno, ali mislim da je ovo njihov najbolji koncert kome sam prisustvovao, a da nisam sam u tom utisku potvrdio sam u razgovoru sa nekolicinom tvrdokornih fanova koji kao i ja bend prate decenijama, pa će biti da tu ipak ima nešto… Paradise Lost proživljava pravu renesansu u live segmentu, šta god da ih nosi nadam se da će potrajati još dugo vremena, a da ću ja biti tu još nebrojeno puta da posvedočim tome.

Sve u svemu, sačekaću kraj godine za konačnu presudu, ali kao što sam već naveo, vrlo lako može da se desi da mi ovo bude najbolji koncert tekuće sezone i drago mi je što je to priredio baš bend kog obožavam decenijama. Hvala za sve zauvek!