(FOTO) Immolation i Melechesh u Beogradu: Pošteno prangijanje i borba sa zvukom

Mala sala Doma omladine sinoć je bila poprište atraktivnog paketa za sve ljubitelje ekstremnijih grana metala, jer su Immolation, Melechesh i Azarath Beograd obeležili kao jednu od stanica turneje, i odmah moram reći da sam bio pomalo skeptičan oko posećenosti, jer se baš u isto vreme održavalo finale evropskog prvenstva u košarci na kom je učestvovala i naša reprezentacija. Čak znam dosta ljudi koji su zbog istog otkazali dolazak na koncert, ali na sreću, ipak me realnost demantovala, tako da je prostor bio sasvim solidno popunjen za predstavu koja će uslediti…

Koncert je otvorio italijanski melodeath sastav No More Fear, ali nažalost, zbog problema sa prevozom stigao sam na sam kraj njihovog koncerta. Sala je još uvek bila poprilično prazna, a sam bend nema šta naročito originalno da ponudi, tako da mi nije bilo preterano žao zbog ovog propusta.

Poprište se posle nastupa Italijana poprilično popunilo na moje veliko iznenađenje uzevši u obzir navedeno finale, i vreme je da se Azarath po prvi put predstavi domaćoj publici. Iskusni poljski underground death black bend u izuzetno zagušljivom ambijentu predstavio je svoj blasfemični zvuk i naišao na sasvim solidnu podršku fanova. Treba napomenuti da ovaj sastav u svojim redovima ima na bubnju Infernoa, člana božanskih Behemoth, pa možda i tu treba tražiti razlog ovolike posećenosti, ali nažalost, on je sinoć bio (opravdano?) odsutan. Azarath muzika je na tragu bendova kao stariji Behemoth, Infernal War, Belphegor… što će reći načinjena za live nastupe, ali već ovde se može primetiti problem koji će, pored ogromne vrućine u sali, moriti koncert celo veče, a to je poprilično muljav zvuk – gitare su se u pojedinim momentima samo nazirale a bubanj prekrivao ostale instumente, što se rešavalo u toku trajanja svirke, ali opet je ostalo štošta da se popravi do kraja. Azarath nije bend koji će okrenuti scenu naglavačke, ali korektno i by the book rade svoj stil, pa ko voli neka izvoli.

Posle pauze koja se prolongirala i time pomerila najavljenu satnicu, na scenu stupaju mesopotamijski demoni Melechesh i pošteno je reći da su oni uzeli titulu najboljeg benda za veče. Iako je i njima zvuk štucao na prve dve pesme, posebno u gitarama, brzo se sve namestilo na neku podnošljivu meru i Ashmedi i njegova kohorta unajmljenika za uživo nastupe održavaju sasvim dobar koncert. Po treći put među Srbima, može se reći da je Melechesh zauzeo svoje mesto u srcu domaćih fanova koji su uzavrelom atmosferom propratili nastup (na onu paklenu toplotu u sali još je falio samo kakav pustinjski pesak za perfektan Melechesh ugođaj). Setlista takođe sasvim solidna, nažalost nije bilo ništa sa kultnog Djinn, ali sva četiri poslednja albuma jesu bila adekvatno predstavljena u svojim najboljim momentima kroz devet odabranih pesama, uz naravno vrhunac veselja na zatvarajuću “Rebirth of the Nemesis”. Energična izvedba, posvećena publika, dobra setlista – Melechesh standardno kvalitetan i nešto mi govori da ćemo se opet videti s njima na našim prostorima. U svakom slučaju, jasno je da su uvek više nego dobrodošli.

Usledela je potom ogromna pauza (preko pola sata) za vreme koje se namešta zvuk za njujorške bogove death metala Immolation koji stupaju na scenu sa uvodnom “The Distorting Light” sa aktuelnog ovogodišnjeg odličnog albuma Atonement kojeg i predstavljaju na ovoj turneji. I zaista je ovaj nastup poslužio za promociju istog, jer je odsvirano osam pesama od 11 koliko ih se nalazi na albumu, tako da, ako neko nije bio zadovoljan Atonementom, poprlično se loše proveo sa ovom setlistom. Nažalost, to nije bio ni blizu najveći problem sa nastupom Immolationa, jer je zvuk bio zaista loš. Gitare koje nose dosta elemenata njihovog dijabolično kompleksnog zvuka su se teško razaznavale, posebno u brzim delovima, sam Ross Dolan se u toku nastupa više puta obraćao toncu, ali nažalost -mrka kapa.

Immolation je pre pet godina nastupao u Srbiji odakle nose najlepše uspomene, o ćemu su čak često i pričali po intervjuima, i bilo je vrlo očigledno da im je drago što su opet tu. Bend izuzetno raspoložen, što se videlo kako u samom nastupu, tako i u Rossovoj priči između pesama. Publika je adekvatno uzvraćala ljubav, ali džaba kad je zvuk toliko prokleto loš i neumitno kvari celokupan utisak. Dokaz za tvrdnju o Immolation osećanjima prema Srbiji je i činjenica da su ubacili još dve pesme posle kraja setliste koja se vrtela na nastupima ove turneje tako da smo za kraj dobili i priliku da čujemo “Epiphany” i “Unholy Cult”.

Sve u svemu, što se tiče benda apsolutno pošten nastup, samo da je prostor dozvolio da njihov zvuk zasija punom snagom umesto da bude maksimalno zagušen. Ipak je gorak ukus u ustima ostao zbog toga, ali ne sumnjam da će se Immolation opet pojaviti kad tad kod nas, samo se nadam da će tad imati više sreće sa navedenim zamerkama.